Bljesak

Љетопис, 1. мај 2019

Име: Ljetopis 01.05.2019 (1995 Bljesak, 1218 rodjen Rudolf I Habzburg); Опис: Љетопис, 1. мај Тип: audio/mpeg

На данашњи дан, 1. маја 1995. године артиљеријским нападом на Пакрац почела је офанзива хрватских снага на западну Славонију под називом „Бљесак“. Неколико дана касније Хрватска је заузела цијело подручје, а десетине хиљада Срба избјегло је у Босну и Србију.

BljesakОперација Бљесак је војно-полицијска акција који су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намјером етничког чишћења простора западне Славоније. У вријеме напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За само 36 сати протјерано је око 15.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 57 жена и 9 дјеце. Војска Југославије и Војска Републике Српске нијесу реаговале нити су се укључивале док је „Бљесак“ трајао. Ову операцију су испланирали Фрањо Туђман (предсједник Хрватске), Гојко Шушак (министар одбране Хрватске), Јанко Бобетко (начелник Генералштаба хрватске војске), Петар Стипетић (генерал-потпуковник хрватске војске), Имре Аготић (генерал-потпуковник хрватске војске), Младен Маркач (генерал мајор хрватске полиције), Лука Џанко (генерал-мајор хрватске војске). Операција је почела у 05:00 часова 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца, са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Пакраца са источне стране. Око 16.000 припадника хрватских снага напало је из више праваца мање од 4.000 припадника тадашње Војске Републике Српске Крајине а становништво је затечено на спавању. Око шест часова, хрватски оклопни одред ушао је у „тампон“ зону, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шлемова“. Изненадним ударом пресјечени су градови Пакрац и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се 6.000 Срба, што значи да је нападача било више него становника у овој области, а однос броја војника четири према један. Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавјештење о почетку напада на Западну Славонију, у којем нијесу наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шљемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били обавезни да заштите. Хрватско Министарство унутрашњих послова саопштило је да је напад на Републику Српску Крајину само „полицијска операција“ којом се „жели осигурати безбједност путника на дијелу ауто-пута од Загреба до Липовца“, приписавши јој „локални карактер“. У избјегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској, убијена су или нестала 283 лица међу којима је 57 жена и деветоро дјеце. Српски збјег био је гађан авионским бомбама и топовским пројектилима. Око 1.500 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН и одведено у логоре у Бјеловару и Вировитици. Након заробљавања хрватски судови су осудили велики број Срба за сваковрсне ратне злочине. Већина од око 18.000 Срба напустила је своја огњишта и избјегла у Републику Српску и тадашњу Савезну Републику Југославију, одакле се, према подацима УНХЦР-а, вратио незнатан број у односу на број избјеглих, и то углавном старијих људи.

Хашки суд је 2011. године прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за учествовање у удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након операција „Олуја“ и „Бљесак“ присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине. Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дјела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовјечна дјела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премјештање становништва. Међутим, 2012. године Жалбено вијеће Хашког трибунала их је ослободило свих оптужби због недоказане одговорности и истог дана пуштени су на слободу.

 

На данашњи дан, 1. маја 1218. године рођен је њемачки цар Рудолф I Хабзбург, оснивач династије Хабзбурговаца, једне од најстаријих династија у Европи. Владао је од 1273. до смрти 1291. године.

Rudolf HabzburgХабзбург била је једна од владарских кућа (династија) Европе: Хабзбурговци су владали Аустријом (као војводе, надвојводе и цареви), били су краљеви Шпаније и цареви Светог римског царства више вијекова до 1806. године. Њихово име потиче од швајцарског дворца Habichtsburg (Јастребов дворац), сједишта породице у XII и XIII вијеку у мјесту Хабзбург. Кренувши из југоисточне Њемачке, породица је проширила свој утицај и посједе на источне крајеве Светог римског царства, који отприлике одговарају данашњој Аустрији. Након само двије-три генерације, Хабзбурзи су успјели да достигну царски пријесто, које ће уз краће прекиде држати вјековима. Након абдикације цара Карла V, који је уједно био и краљ Карло I Шпански, династија се подијелила на аустријске и шпанске Хабзбурговце. Шпански Хабзбурговци су изумрли 1700. године, што је изазвало рат за шпанско наслеђе, док су аустријски Хабзбурговци изумрли 1740. године, што је изазвало рат за аустријско наслеђе. Као један од разлога њиховог нестанка, наводи се велики број бракова унутар породице, мада је оваквих веза било мало у аустријској лози, а мале богиње, које су убијале младе потомке се истичу као прави разлог. Ипак, наследница последњег аустријског Хабзбурга, Марија Терезија, удала се за Франца Стефана, лоренског војводу, па су њихови наследници наставили хабзбуршку традицију у Бечу под династичким именом Хабзбург-Лорен. Свето римско царство је нестало 1806. године, кад је француски цар Наполеон I реформисао власт у Њемачкој. Знајући да ће изгубити звање Светог римског цара, Франц II се прогласио насљедним царем Аустрије и тако постао Франц I. Цар Франц I Аустријски службено је носио овај велики наслов: „Ми, Франц I, Божјом цар Аустрије; краљ Јерусалима, Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Галиције и Лодомерије; надвојвода Аустрије; војвода Лорене, Салцбурга, Франачке, Штајерске, Корушке и Крањске; велики војвода Кракова; кнез Трансилваније; маркгроф Моравске; војвода Сандомјежа, Мазовије, Лублина, Горње и Доње Шлезије, Аушвица и Затора, Тешина и Фурланије; кнез Берхтесгадена и Мергентхајма; кнежевски гроф Хабзбурга, Горице, Градишћа и Тирола; маркгроф Горњих и Доњих Лужице и Истре“.

Аустријско царство је након Аустро-угарске нагодбе постало Аустроугарска 1867. године. Хабзбурзи су одступили с власти 1918. године, након пораза у Првом свјетском рату.