Pristan Bar

Љетопис, 10. март 2019

Име: Ljetopis 10.03.2019 (1864 General Grant, 1905 Pristan u Baru); Опис: Љетопис, 10. март Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 10. марта 1905. године, симболичним потапањем камена темељца у море с иницијалима Николе I Петровића, означена је градња Пристана у Бару, прве црногорске луке.

Pristan BarПолагању камена темељца присуствовали су поред краља Николе и његове пратње и представници „Барског друштва“, инвеститора изградње барског пристаништа. На обали мора, испод Волујице, убрзо је почело да се формира насеље, које је према одлуци Министарског савјета Краљевине Црне Горе добило име Нови Бар. Тиме је званично укинуто име Пристан, мада је у употреби остало све до 1976.године, када су због ширења Луке Бар његови житељи исељени, а насеље до темеља порушено.

Бар је веома стари град. Прецизних података о настанку града нема, али се у историјским изворима по први пут назив Стари Бар помиње у IX вијеку под именом Антибареос. Према сазнањима из неких других извора, за настанак града може се сматрати период између VI и VII вијека, јер је у то вријеме у Бару постојало својеврсно римско насеље. Иако је мало прецизних података о времену оснивања древног Бара, остаци неолитског материјала пронађени на ширем простору, разни предмети попут: енеолитске сјекире, бодежи, вазе необичне израде и сл., свједоче да је на просторима које данас захвата барска општина, било живота још у праисторијско, илирско, грчко и римско доба. Ипак, највећа потврда тој тези је 2000 година стара маслина, која се налази у мјесту Мировица, што на још један начин свједочи да је на подручју Бара, постојао живот и прије више од два миленијума. Да је Бар заиста старо урбано насеље потврђују и називи града: грчки – Антибареос, римски – Антибарум те словенски – Бар.

Уз морски бријег, уз саму обалу, која се простире од некадашњег Пристана, на обали Бара, до Куфина, на уласку у Паштровиће, некада давно пристајале су галије. Њихови власници, ту су се искрцавали, да би размјењивали робу и трговали разне намирнице из Зете и Црмнице. Тим устаљеним ритмом живота, који су диктирали трговци, привикавали су се старосједиоци у Бару и околини, надничари, људи знани и незнани. Тако је било све до времена, када су барском обалом почели да крстаре гусари из Улциња. Улцињски гусари били су на злом гласу по веома лошем понашању, зулумима, и отимањима како од богатих тако и од сиромашних људи. Приче о гусарима и злодјелима која су правили, брзо су се почеле ширити међу становништвом, тако да су обични грађани све више осјећали страх и панику и при самом помену имена гусарских вођа. Гусари су толико били силни и моћни, да им нико ништа није могао. Свој пркос свијету и становништву откривали су, пристајући уз обале својим галијама, претрпаним разним украденим предметима и скупоцјеностима, које су отимали пресретајући и пљачкајући трговачке и властелинске бродове. Из дана у дан њихово благо се све више увећавало. Неколицина гусара се тако досјети, да би требало пронаћи неко скровито мјесто на којем би благо било сигурно, а у којем би се у случају опасности и сами гусари могли сакрити. Једнога дана неки од гусара се досјети да недалеко од морске обале, гдје су пристајале галије, постоји планина Созина, те одлучише да би она могла бити иделана за скривање. Убрзо затим гусари у планини Созини почеше да праве пећине и скровишта, и ту крију отето благо, оружје и робље. Међу разним робљем, једном се задесила и робиња Миља, дјевојка, необичне љепоте. Главни међу гусарима одредише јој за чувара гусара Иљка. Иљко бијаше такође млад и лијеп момак, па се убрзо заљуби у Миљу, као и она у њега. Иако своју љубав нијесу крили, Иљко и Миља нијесу могли дуго остати заједно. Једнога дана остали гусари почеше на сав глас да говоре о љубави двоје младих, тако да је то убрзо чуо и гусарски капетан Ђерлези, који из љубоморе, нареди Иљку да мора да иде у неку велику одмазду, коју су гусари планирали на мору. Иљко оде, а Миља остаде и даље у пећини да робује у тами. Миља је дуго чекала да јој се момак врати. Из дана у дан ишчекујући повратак, стално је вирила кроз омању рупу на пећини, гледајући у сиње море, и чезнући да јој се Иљко врати. Али вријеме је неумољиво одмицало, а од Иљковог повратка ништа. Миља изгуби сваку наду да ће га опет видјети. Тако тужна донесе одлуку да оконча себи живот. Следећег дана Миља изјури из пећине и са једне високе стијене скочи у море. Убрзо, Иљко се ипак врати назад. Када је чуо како је Миља, вјерно га чекајући, окончала свој живот, узе велику количину барута, убаци га у један дио пећине, и запали га. Барут направи велику експлозију. Од те експлозије, брдо у којем је била пећина, преломи се на два дијела. Брдо се заправо, како легенда каже, распукну и како би Старобарани рекли – сутуриса се у море, односно брдо паде у море, те настаде мјесто по имену Сутоморе. Ту се налази и надалеко позната Сутоморска плажа.

 

  • На данашњи дан, 10. марта 1864. године, генерал Грант изабран је за главнокомандујућег војске Сјевера у америчком грађанском рату. Грант је рођен 1822. године и припадао је Републиканској партији. У грађанском рату између Сјевера и Југа, стекао је велику популарност, те је два пута биран за предсједника САД. Водио је политику у интересу крупних капиталиста Сјевера који су се користили народном побједом у грађанском рату. Умро је 1885. године.

GrantТериторијално проширење Сједињених Америчких Држава почиње одмах послије стицања независности. Повезано је са наглим порастом становништва, до којег је дошло природним путем и усељавањем велике масе колониста из Европе и других крајева свијета. Огромна природна богатства давала су неизмјерне количине сваковрсних сировина за младу америчку индустрију. То су истовремено била и пространа тржишта за продукте индустријске производње старих и нових америчких привредних центара. Све је то довело до бурног развитка и напретка америчке привреде у цјелини. За разлику од индустријски развијених сјеверних држава САД-а, са слободним капиталистичким односима, у јужним државама у првој половини XIX вијека још су постојали робовласнички односи. Црнци су пали у ропство на југу САД-а још у колонијално доба. Сјеверне државе САД-а су за разлику од јужних, укинуле ропство. Крајем XVIII вијека, у пуном замаху индустријске револуције, у Енглеској ce појавила велика потражња за памуком. Плантажери су се убрзо преорјентисали на ову грану производње, за коју је јужњачко поднебље било веома повољно. Југ је од тога имао велику корист, а ропство је постало веома уносно, и умјесто да ишчезне жилаво ће се одржавати још пола вијека. Обогаћени и економски ојачани, плантажери-робовласници су настојали да још више прошире и учврсте свој дотадашњи политички утицај. Политичари са сјевера су са негодовањем гледали на таква настојања робовласника, јер су робовласнички односи били неспојиви са слободним, капиталистичким односима у сјеверним државама. Док је расположење против ропства на Сјеверу постајало све снажније, на Југу су га све одлучније бранили. У таквим приликама је на предсједничким изборима побједио Абрахам Линколн, представник републиканске партије и одлучан противник ропства, што јужњаци ниjeсу хтјели да прихвате. Зато је цјепање уније постало неизбјежно. Издвајање из САД-a, прва је прогласила Јужна Каролина. Отцијепљене државе образовале су Конфедерацију јужних америчких држава. 1861. године почео је грађански рат. У грађански рат Сјевер и Југ су ушли са неједнаким снагама. Сјеверне државе су имале 22 милиона становника, а јужне 10 милиона, од којих четири милиона црних робова. Сјевер је имао надмоћнију индустријску производњу и жељезнички и поморски саобраћај. Сматра се да је више од 2 милиона војника са Сјевера и више од милион са Југа учествовало у рату. У доба избијања рата на Сјеверу је постојало увјерење да се Југ може побједити за неколико недјеља. Али у војним сукобљавањима до краја 1861. године и током 1862. године војне снаге јужних држава нанијеле су неколико тежих пораза војсци Сјевера. У таквим околностима Линколн је одлучио да све снаге уније ангажује у борби са отцијепљеним Југом. То је постигао предузимањем двију крупних социјално-политичких мјера. Прву мјеру представљао је Акт о хомстедима, по којем је сваки отац породице који је учествовао у рату, стицао право да од државе добије посјед од 60 хектара земље, под условом да га сам обрађује. Стари сан многих Американаца о земљи, могао је да се оствари. Другом мјером сви црнци на теритотији САД добили су слободу. Свако запосједање јужњачке територије које остваре трупе Уније, истовремено је значило ослобађање црнаца на тој територији. Овај Линколнов акт одушевљено је примио читав свијет. Када је Виксбург пао у руке Грантових трупа, Конфедерација је била пресјечена на два дијела: њени источни дјелови су били одвојени од житородних предјела да западу.

Суочена са неминовношћу пораза, почетком априла 1865.године, војска Конфедерације је обуставила борбе и предала се оружаним снагама Сјевера. Тако је Југ капитулирао након четверогодишњег рата са Сјевером. Грађански рат у САД био је завршен.