Fukoovo Klatno

Љетопис, 18. септембар 2019

Име: Ljetopis 18.09.2019 (887 Neretvljani, 1819 Fukoovo klatno); Опис: Љетопис, 18. септембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 18. септембра 1819. године рођен је француски физичар Леон Фуко, који је огледом с клатном (Фукоово клатно) доказао ротацију Земље.

Fukoovo KlatnoПронашао је жироскоп, усавршио телескоп и открио вртложно-вихорне струје у металним масама (Фукоове струје). Мада је средином XIX вијека мало ко искрено сумњао да се Земља уистину окреће око своје осе, аргументи и докази научника у прилог ротације наше планете за многе људе били су исувише апстрактни, те је практична демонстрација била и те како потребна. Огледну поставку са клатном први је још 1661. године примијенио фирентински физичар Вивијани, Галилејев ученик, али је тај оглед вjековима остао познат тек сасвим малом броју људи. Тако се Леон Фуко, који је управо био стекао звање физичара Царске опсерваторије у Паризу, подухватио задатка да поново изведе и усаврши Вивијанијев експеримент, који ће управо захваљујући Фукоу стећи свjетску славу све до наших дана. Премда заснован на једноставном физичком принципу, оглед са клатном није било лако реализовати на задовољавајући начин, јер би свака непрецизност при изради клатна или недовољна спретност при његовом стављању у покрет неизбjежно резултирала додатним осцилацијама које би умногоме замаглиле суштински феномен који је Фуко циљао да прикаже што јасније. Прво Фукоово клатно, које је научник направио у подруму властите куће, састојало се од бронзане кугле тешке пет килограма на крају челичне жице дуге два метра. Кључно је било слободно вjешање, које омогућавало да се раван осциловања клатна мијења како се Земља под њим окреће. Неколико недjеља касније, Фуко је први пут јавно приказао клатно истовjетне конструкције у згради париске опсерваторије. Најзад, 1861. године, у Пантеону, пред угледном публиком у којој се налазио и сам император Наполеон III, Фуко је пустио у покрет најчувенију верзију својег клатна, сачињену од 28 килограма тешке оловне кугле обложене бронзом, објешене са висине од 67 метара. Ово клатно, праузор многих других којима се данас диче научне и високошколске установе широм свијета, убрзо је било премјештено у Конзерваторијум наука и умјетности, где је остало све до 2010. године, када је непоправљиво оштећено јер му је пукла жица. У Пантеону се, међутим, и даље може видјети сасвим вјерна реплика. Поред огромне улоге у образовању и активности коју бисмо данас вјероватно назвали „научном комуникацијом“, Фукоово клатно допринијело је и усавршавању жироскопа ‒ стабилизујућег уређаја којим га је Фуко снабдио како би поједноставио контролне поступке и тиме избјегао или ублажио нежељене врсте осцилација. Промјена правца осциловања клатна услед Земљине ротације зависи од географске ширине, и то по синусној функцији ‒ највећа је на половима, док је на самом екватору нема. Резултат су, између осталог, имали прилике да виде својим очима чланови тима антарктичке истраживачке станице Амундсен‒Скот, након што су конструисали Фукоово клатно на самом Јужном полу. Фукоово клатно оставило је веома дубок траг у култури, појављујући се у многим дјелима као симбол научног прегнућа.

 

  • На данашњи дан, 18. септембра 887. године млетачки дужд Петар Кандијан погинуо је код Макарске у покушају да покори Неретљане.

Neretljani LadjaНајстарије податке о Неретљанима даје нам Константин Порфирогенит у свом дјелу „Спис о народима“. Порфирогенит помиње Неретљане у главама 29. (о Далмацији и сусједним племенима), 30. (излагање о провинцији Далмацији), 36. (о Паганима који се називају и Неретљани и земљи у којој сада обитавају).Тадашњи опсег српског етничког простора потврђује и франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства забиљежио 822. године да су Срби народ који држи велики дио Далмације. Неретљани су били једно од српских средњовјековних племена. Настањивали су приморско подручје између ушћа ријеке Неретве и ушћа ријеке Цетине, као и сусједна острва. На тим просторима је током раног средњовјековног раздобља постојала Неретљанска кнежевина, коју су Византинци називали и Паганија. Неретљани су заједно са Захумљанима, Травуњанима, Конављанима и Дукљанима убрајани у приморске Србе, а њихова област је била саставни дио Српског приморја. Неретљани су били племе, које се у току VII вијека населило на простору од Неретве до Цетине и на сусједним острвима. Њихова је област била подијељена на три жупе: Расточка, Мокро и Дален, а у њиховој су власти била и острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Најпознатији су им градови били: Мокрон (рушевине Макар близу Макарске), Врља (сјеверно од Макарске), Острог (данас Заострог) и Лабинец (данашњи Градац). У каснијим се изворима област Неретљана зове Марониа, а Неретљани Мариани, што се тумачи као приморска област, Приморјани. Неретљани се јављају у IX вијеку као гусари, који на Јадрану угрожавају пловидбу и трговину, нарочито млетачку, дуж својих обала, али се залијећу и на југ до јужне Италије, а на сјевер до Истре и млетачких лагуна. Због тога Млечани предузимају низ углавном безуспјешних похода против Неретљана. Неретљански изасланик склапа мировни уговор са дуждом, те се Млечани обавезују на годишњи „дар“ Неретљанима, који ће им осигурати пролаз кроз њихове воде. Тај је уговор ускоро прекршен, али је и нови ратни поход Млечана остао без већег успјеха. Дужд Петар Орсело 1000. године води велику ратну експедицију против Неретљана и побјеђује их. Тиме је моћ Неретљана на мору била сломљена.