- На данашњи дан, 2. јануара 1806. године, у вријеме Првог српског устанка, Свети Петар Цетињски је послао поруку представницима племена у којој је, како је забиљежено, »Господи јунацима у Ровца и обије Мораче«, љутито, али искрено и пријатељски, исказао своју запањеност што га не слушају, што су тврдоглави и самовољни. Владика их у писму моли да не дају Турцима повода да их попале и разагнају. Свети Петар Цетињски, соколи их једино, да уколико буду нападнути пруже отпор без узмака, уздајући се у божју помоћ која сљедује правичноме. Таква препорука била је упућена из практичних разлога, јер су Владика и Црногорци у то вријеме били ангажовани у сукобу против Француза у Боки Которској.
Управо у вријеме Првог српског устанка долази до успостављања првих политичких веза између Црне Горе и Србије. Само неколико мјесеци након избијања устанка, устаничке вође су се обратиле црногорском владици, тражећи да им са својим Црногорцима помогне у борби против Турака. Владика тада није могао удовољити њиховој молби. С обзиром да се између Црне Горе и Србије простирало Османско царство, нереално би било и очекивати да Свети Петар Цетињски крене у акцију каква је пребацивање одреда Црногораца у Србију.
У то вријеме, црногорско – турска граница је била на Морачи, а од Мораче до Београда, било је Османско царство. Осим тога, владика је имао доста проблема у непосредном црногорском окружењу – немири у Боки, сукоби на граници према Албанији и Херцеговини, тако да он – не да није могао да помогне српским устаницима, већ није могао ни да ријеши проблеме који су његову земљу оптерећивали. Наравно, владика је био задовољан због избијања устанка у Србији, надајући се да ће тај устанак подстаћи национални покрет широких размјера, који ће затим резултирати ослобођењем већег дијела балканских хришћана. Владика је претпостављао да ће у том покрету имати своје значајно мјесто и Црна Гора.
На основу једног владичиног писма можемо закључити да је он био упознат да припремом устанка у Србији, јер почетком јануара 1804. године, дакле мјесец дана прије избијања устанка, пише дечанском игуману да ће се Црногорци и Срби ускоро дићи на оружје. “Ми Црногорци и са београдске стране Срби оћемо скочити на оружје против наших врагова Турака”, вели владика. Но, иако је то желио, владика српским устаницима није могао пружити војну помоћ. 1806. године владици је писао и Карађорђе којим тражи да му Црногорци што прије прискоче у помоћ: “Против овога, велим, заклетога, вечнога домаћега непријатеља нашега, просимо ми од вас скорију и не отложимују вооружену помоћ: на коју смо ми у самоме почетку основанија нашега велику надежду имали…” Тек 1809. године, у вријеме када је Русија ратовала против Турске, владика је могао слободније радити на организовању војне помоћи Карађорђевим устаницима. Увиђајући да би Карађорђу понајбоље могла прискочити у помоћ брдска племена која су најближа граници Београдског пашалука, Свети Петар Цетињски је писао Дробњацима, Пивљанима и Васојевићима, тражећи да пошаљу помоћ Карађорђу.
Истовремено, владика је тада могао предузети и неке акције према Скадарском и Херцеговачком пашалуку, које би ослабиле удар на Карађорђеве устанике. У писму од 16. септембра 1809. године Карађорђе захваљује Светом Петру Цетињском што је напао на околне Турке, и тако их спријечио да нападну на Србију: “Благодарим на вашој трудби које сте ви обустаљи Турке од Скендеријске државе, Херцеговске и албанске на себе да не би дејствовали на нашу војску…” У вријеме када устанак због руско – турског рата добија на снази и полету, владика и Карађорђе се редовно дописују, и извјештавају један другог о најважнијим политичким и војним дешавањима. Њихова преписка ће бити интензивнија у вријеме кризе устанка 1813. године. Угрожен са сваке стране од Турака, Карађорђе ће опет тражити од Светог Петра Цетињског да спријечи Турке из црногорског окружења да крену против устаника. “А ви гледајте каковим год начином те мало заплашите Арнауте, и против њих војску указите, да не би могла цјела Арнаутија на нас поћи…”, пише Карађорђе владици, априла 1813. године. Наравно, владика је у то вријеме мало што могао учинити за српске устанике, устврдивши у једном писму да “само Бог може помоћи нашој браћи”.
На данашњи дан, 2. јануара 1839. године француски проналазач и зачетник фотографије Луј Дагер снимио је прву фотографију Мjесеца.
Данас је тешко замислити вријеме када је снимање фотографија било компликовано и “резервисано” за мали број људи. Један од најједноставнијих изазова за савремене фотографе је Мјесец. Довољан је мало бољи фотоапарат и мало стрпљења и одлична фотографија Мјесеца је ту. Међутим, некада је било много компликованије, па чак и немогуће, снимити наш саталит, било шта у свемиру па чак и на Земљи.
1839. године снимљена је прва фотографија Мјесеца. Уједно, била је то и прва астрофотографија икад снимљена. Фотограф је био Луј Дагер, француски проналазач и зачетник фотографије. Прије ове фотографије сва астрономска посматрања била су визуелна а оно што су посматрачи видјели цртали су на папиру а затим анализирали.
Овој првој астрофотографији претходили су многобројни покушаји “земаљске” фотографије. 1793. године француски проналазач Жозеф Нијепс први је радио на проналажењу метода за снимање свјетлости. Прве експерименте извршио је 1814. године а двије године касније успјешно је привремено забиљежио прве фотографије на папиру. Тек 1822. године снимио је прве трајне фотографије.
Године 1838. године Дагер је наставио рад Нијепса и успјешно снимио фотографију Мјесеца. Ријеч “фотографија” први пут се појавила 1839. године а увео је њемачки астроном Јохан Мадлер (од грчких ријечи “свијетло” и “писати”).
Прва фотографија Сунца снимљена је 1842. године али на њој није било никаквих детаља. Прва детаљнија фотографија Сунца, на којој су се видјеле пјеге, снимљена је двије године касније.