- На данашњи дан, 20. јануара 1921. године умро је српски војвода Живојин Мишић, један од најбољих српских војсковођа, војни писац и професор на Војној академији. Као командант Прве армије командовао је операцијама у Колубарској бици, другој великој побједи Срба над аустро-угарском војском у Првом свјетском рату. Написао је више војних дјела, међу којима је најзначајније “Стратегија”.
Живојин Мишић је рођен 1855. године од оца Радована, земљорадника, и мајке Анђелије у селу Струганику надомак Мионице. Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем XVII или почетком XVIII вијека из села Тепца на јужним обронцима Дурмитора.
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник српско-турских ратова (1876—1878. године), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је Аустро-Угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође је учествовао и у краткотрајном Српско-бугарском рату 1885. године. Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909. године, током Анексионе кризе на лични захтјев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.
И у Балканским ратовима Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника, и био је његова десна рука. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је послије Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном процјеном ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин заслугом официра припадника Црне Руке.
Међутим, пред само избијање Првог свјетског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта цијеле српске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдијевање. То његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у потоњем српском контранападу. За заслуге и извојевану победу, Мишић је 1914. године унапријеђен у чин војводе (фелдмаршала).
Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915. године, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповједници армија на састанку у Пећи и услиједило је повлачење. Након овога предао је команду армије и отишао на лијечење у Француску. Средином 1916. године поново је постављен за командата Прве армије која је зауставила и натјерала на повлачење бугарску војску и у бици код Гоничева ослободила Битољ. Пред крај рата у јуну 1918. године замијенио је формацијско мјесто са генералом Бојовићем и постављен је за начелника штаба Врховне команде. Командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године, и за два и по мјесеца је ослобођена Краљевина Србија. Од стране енглеског краља Џорџа V награђен је титулом енглеског витеза бакалауреја. Као најзнаменитији војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје, од свог народа је веома поштован.
- На данашњи дан, 20. јануара 1945. године умро је српски војвода Петар Бојовић, учесник у свим ратовима од 1876. године до 1912. године, када је унапријеђен у чин генерала. Од 1915. године био је начелник Генералштаба, а у септембру 1918. године командовао је српским снагама у пробоју Солунског фронта, послије чега је добио чин војводе.
Војвода Петар Бојовић, рођен у Мишевићима код Нове Вароши 1858. године. Најбољи ученик, првак у својој класи, бриљантан теоретичар. Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде. Мијењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је постао командант Коњичке дивизије. У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, послије којих је добио чин генерала. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однијела побједу у битки на Брегалници. У Првом свјетском рату је био командант Прве армије до рањавања. Када је донијета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915. године) постављен за начелника Врховне команде. Поднио је оставку начелника Врховне команде јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у битки код Доброг поља. Због ратних заслуга септембра 1918. године добио је чин војводе. Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС 1921. године. Због предлога да се оформи Врховни војни совјет, који би оцјењивао и постављао кадар, је пензионисан. Био је то предлог којим се залази у компетенције Врховног команданта — краља а овај то није могао да му опрости.
Петар Бојовић, живио је у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941.године и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата.
Након окупације, Њемци су покушали да искористе и злоупотријебе његов углед у народу и ставе га у своју службу. Посјетио га је Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник Рајха за привреду Србије. По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха. Војвода Бојовић је њемачком изасланику одговорио:
„Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да цијеним сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбиједите да док окупација траје праг моје куће не пређе њемачки војник, а ја се обавезујем да за то вријеме нећу из куће изаћи.“
Њемци војводу за све вријеме рата нијесу дирали; напротив, имали су дубоко поштовање према овом славном ратнику и њиховом противнику из Првог свјетског рата.
Међутим ослободиоци су имали другачији третман за славног српског војводу
По ослобођењу Београда ухапсила га је ОЗНА.
Упали су у кућу војводе Петра Бојовића. Кад су ушли, примијетили су војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био “краљев војвода” била је довољна да примијене силу: најприје су шутирали његову војводску шапку, а потом су, послије грубих ријечи насрнули и на слабашног војводу, тада на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом упућен у робијашницу Сремске Митровице.
Војвода Петар Бојовић је притвору мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо.
Остало је и забиљежено да су комунисти забранили присуство његовој сахрани, под пријетњом да ће бити ухапшен и кривично гоњен свако ко дође на сахрану.
