- На данашњи дан, 20. септембра 1990. године парламенти Источне и Западне Њемачке потврдили су уговор о уједињењу двије државе.
Када су крајем 1980-их односи између СССР-а и Западне Њемачке почели да се „одмрзавају”, било је доста повода за конфликте између Москве и Бона. Сви су се они тицали уједињења Њемачке, јер је то питање „испливало” на површину за вријеме перестројке у СССР-у, као и чињенице да су власти Источне Њемачке постепено губиле контролу над ситуацијом. У новембру 1989. године у Бундестагу је објављен програм „10 тачака“, усмјерен на уједињење Западне и Источне Њемачке и стварање конфедеративне државе. У том тренутку Москва није била спремна да види на карти Европе уједињену Њемачку. Међутим, крајем јануара 1990. године дошло је до великог преокрета. Тада је СССР признао да је уједињење Њемачке практичан задатак који непосредно треба рјешавати. и да „питање јединства њемачке нације … рјешавају сами Њемци“. Тако је СССР фактички дао зелено свијетло за уједињење. Западна Њемачка је била економски далеко моћнија од Источне Њемачке, и фактички је прогутала свог дојучерашњег сусједа. Првобитно је Москва инсистирала на томе да Њемачка буде ванблоковска земља са неутралним статусом, али је затим пристала на њено чланство у Сјеверноатлантској алијанси. Уједињење Њемачке остварено је послије пада Берлинског зида у периоду 1989–1990. године. Биле су спроведене важне промјене нарочито у законима који су омогућавали функционисање западноњемачке управе над Источном Њемачком која се гасила. Такође је требало изравнати неке од спорова са СССР-ом који је захтијевао неутралност државе као и проглашавање линије на Одри и Ниси за дефинитивну границу. У јулу 1990. године је проглашена западноњемачка марка као платежно средство између Западне и Источне Њемачке. Формално је цијела операција завршена октобра 1990. године и Њемачка је била поново уједињена а главни град је постао Берлин.
На данашњи дан, 20. септембра 1863. године умро је Јакоб Грим, њемачки филолог, књижевник и академик.
Браћи Јакобу и Вилхелму Грим, који су свјетску славу постигли објављивањем збирке бајки „Дјечје и породичне приче” прије два вијека, припадају и велике заслуге за српску културу. Браћа Грим су не само научили српски језик од свог савременика и пријатеља Вука Стефановића Караџића него су и преводили српску народну поезију и бајке. Књижевник, отац њемачке филологије Јакоб Грим је превео на њемачки Вукову граматику, и то на основу другог, проширеног, издања те књиге објављене на српском само шест година раније. Јакоб Грим је такође подстицао Вукову кћерку Мину да преведе српске бајке на њемачки језик, а написао је и предговор у којем за Вукову збирку наводи да је дјело достојно дивљења. Јакоб и Вилхелм су касније превели и неколико српских народних пјесама и приповједака и тако их представили њемачком говорном подручју и читавом свијету. Вук Карaџић, који је послије пропасти Првог српског устанка пребјегао у Аустрију, у пријестоници Хабзбурга упознао је Јернеја Копитара, дворског цензора словенских књига. Управо на Копитарев подстицај Вук је почео да прикупља српске народне пјесме, како би предочио цивилизованој Европи народно предање Срба и тим путем их заинтересовао. На једној књижевној вечери у Берлину, по повратку из дипломатске мисије у Бечу, гдје је представљао Пруску, и гдје је и упознао Вука Караџића, Јакоб Грим је читао српске народне пјесме пред колегама, литератама и лингвистима. Пјесник њемачког романтизма Келменс Брентано их је тада уочио, забиљежио и потом неколико објавио у алманаху „Путешествије пјесника”. За српску поезију и уопште Вуков рад, Јакоб је успио да заинтересује и самог Јохана Волфганга Гетеа, на чији подстицај је српска народна поезија преведена на неколико језика. Гете је те стихове поредио са непревазиђеном „Пјесмом над пјесмама”. Јакоб Грим је 1849. године постао члан Друштва србске словесности, а по његовој препоруци Вук Караџић је био одликован и постао члан Пруске академије. Вјерује се да су Браћа Грим управо од Вука Караџића дознали за бајку Пепељуга, дјело Шарла Пероа. Српску верзију ове бајке, забиљежену као народну умотворину Срба, претходно је објавио Вук а њено појављивање хронолошки је претходило верзији браће Грим.
