- На данашњи дан, 21. септембра 1933. године умро је Милорад Гођевац, љекар, национални радник, покретач и организатор српске четничке акције у борби за ослобођење Македоније.
Као општински љекар Гођевац је дошао у додир са Старосрбијанцима и Македонцима, који су живјели у Београду, залазио у њихове радње, упознао се са њиховим животом и преко њих са приликама на југу. Тако се упознао и са комитама, који су долазили у Београд на зимовање, и који су припадали бугарској комитетској организацији. У Београду је упознао бугарског војводу Стојана Донског. Од њих је Гођевац сазнао, да нема другога спаса за српско име у тим крајевима него поћи истим путем, којим су Бугари још раније пошли, и који их је довео чак до Бујановца и Врања на сјеверу, до Охрида на западу и до Солуна на југу. Гођевац и његов пријатељ Лука Ћеловић, предсједник Београдске задруге и адвокат Васа Јовановић су основали први одбор за потпомагање четничке акције у Старој Србији. Тајно од владе, Гођевац и Ћеловић започињу рад. Пришао им је и генерал Јован Атанацковић. У љето 1903. године у кући генерала Јована Атанацковића у Београду оснивају Српски комитет. Влада и конзули из српских конзулата на југу били су апсолутно противни четничкој акцији. У мају 1904. године била је послата од одбора из Београда прва чета војводе Анђелка Алексића, која се сукобила са турском војском и сва изгинула. То је изазвало буру у Београду. Београдска штампа, инспирисана из службених кругова, напала је најоштрије Гођевца и другове му, што шаљу људе на кланицу. Али већ крајем исте године четнички покрет је узео толиког маха, да су се одушевили њиме и Београд и цијела земља. Идеја Гођевца и другова тријумфовала је. За непуну годину дана четничке акције добило се више, него кроз дуге године пропаганде. Борба за Македонију била је борба за превласт или претежни утицај над православним становништвом у Солунском, Битољском и јужном дијелу Косовског вилајета Османског царства. За дешавања у Османској Македонији су првенствено биле заинтересоване Бугарска, Грчка и Србија, али су такође биле заинтересоване и Румунија и велике силе. Своју кулминацију и оружани облик ова борба достиже почетком XX вијека јер је управо у том периоду дошло до кулминације процеса обликовања националног идентитета становништва Балкана, слабљења Османског царства и његовог потискивања са Балкана. Борба за Македонију се прво одвијала на црквеном пољу, а затим на политичком и на крају војном. Борба око територија Османског царства у ширем обиму је обухватала и Једренски вилајет, сјеверни дио Косовског вилајета, Скадарски вилајет и Јањински вилајет за које су се такође интересовале различите од сукобљених страна. Још 1878. године дошло је до устанка Срба у кумановској кази (срезу). Овај устанак, као и нешто касније Брсјачка буна, настали из ослободилачких тежњи српског народа и жеље за уједињењем са матицом Србијом, претходили су српској четничкој акцији. Због оваквог стања у Бугарској, Грчкој и Србији је дошло до појаве тзв. македонског питања. Све три државе су жељеле да ријеше ово питање у своју корист и наводиле су бројне разлоге. Бугарска је своје претензије заснивала на Санстефанском миру, Грчка на историјској припадности Античке Македоније хеленистичкој култури, а Србија на српској средњовјековној традицији, српским задужбинама, језичкој сродности и раширености крсне славе — типично српског обиљежја.
- На данашњи дан, 21. септембра 1938. године Влада Чехословачке прихватила је британско-француски план о препуштању Судетске области нацистичкој Њемачкој.
Судети је назив за пограничне области у некадашњој Чехословачкој (данас у Чешкој), на њеној граници ка данашњој Аустрији, Њемачкој и Пољској). У Судетима је живјело већином њемачко становништво – тзв. Судетски Њемци. Првобитно је термин Судети означавао само дио ове области – област у планинама Крконоше и Јесеники – ка Пољској. Оснивањем Чехословачке, бројна њемачка, односно аустријска мањина, нашла се у новој држави, ван матице. Они су углавном били концентрисани у пограничним областима Чехословачке, на њеној граници ка ондашњој Аустрији, Њемачкој и Пољској и у тим областима су чинили већину. Занимљиво је да су се на овим просторима, који су иначе још од X вијека били увијек неспорни дио чешке државе односно земаља чешке круне, први Њемци доселили још у XIII вијеку и то на позив чешких краљева. Дан-два након осамостаљења Чехословачке 1918. године, 4 области у којима су живјели Њемци – Њемачка Бохемија, Судети, Шумавска жупа и Њемачка јужна Моравска покушале су да се отцијепе и припоје Аустрији. Чехословачка влада је без већих војних интервенција, повратила ова подручја. Током ових сукоба, који су често били испровоцирани и то од обије стране, убијено је неколико десетина грађана, претежно Њемаца. Ове жртве су националисти касније користили за распиривање конфликта. Тадашњи Судети у сјеверној Моравској и у Чешкој Шлезији заузимали су површину од око 6 543 км2 на којој је живјело око 650 000 становника, а центар је био у граду Опави. Према узору Алпске земље/алпски Њемци, Њемци у Чешким земаљама почели су да себе називају судетски Њемци, а Чешке земље су почели да зову Судетске земље. Назив Судети, који је у међувремену добио и политичку конотацију коју су њемачки нацисти, уз подршку дијела њемачког становништва које је живјело у Судетима, злоупотријебили за разбијање предратне Чехословачке. Послије Минхенског споразума (1938. године), као Судетенланд се означавају сва подручја које је ондашња Чехословачка морала да преда Хитлеровој Њемачкој. Послије пораза нацистичке Њемачке подручје Судета поново је враћено Чехословачкој, а огромна већина њемачког становништва је протјерана из Чехословачке. Том приликом, погинуло је на хиљаде њемачких цивила.
