- На данашњи дан, 22. jануара 1896. године рођен је српски сликар Сава Шумановић, мајстор пејзажа, актова и мртве природе, особених тонова, посебно интензивних на сликама из родног Срема.
На његовим сликама доминирају свијетли тонови, уз изражен осјећај за освјетљење. Дуго је живио у Паризу, а последње године живота боравио је у родном Шиду, гдје су га 1942. године убиле хрватске усташе. Шумановићеве велике композиције „Доручак на трави“ и „Пијана лађа“ међу најзначајнијим су дјелима српског модерног сликарства. Најбоља његова дјела налазе се у Народном музеју у Београду, у збирци Павла Бељанског и у галерији „Сава Шумановић“ у Шиду.
Рођен је у Винковцима, а када је имао четири године породица се преселила у Шид. Гимназију похађа у Земуну, гдје почиње да се интересује за умјетност. Касније ће се успротивити очевој жељи да постане адвокат и у Загребу уписаће Вишу школу за умјетност и обрт. Ову школу завршава са најбољим оценама. Тада почиње да јавно излаже своја дјела. У својим раним дјелима, Сава инсистира на атмосфери и спретно користи бојене сјенке и танке слојеве боје.
Поред сликарства, бави се илустрацијом, графиком и сценографијом. Сликарство Саве Шумановића у овом периоду показује утицаје сецесије и симболизма. Јесени 1920. године Сава је отишао у Париз и изнајмио атеље на Монпарнасу. Учитељ му је био Андре Лот, истакнути ликовни педагог правца аналитичког кубизма. У Паризу се дружио са Растком Петровићем, Модиљанијем, Макс Жакобом и другим умјетницима. Утицаји кубизма су видљиви у овој али и у каснијим фазама сликаревог рада. Може се оправдано рећи да је овај сликарски језик Сава Шумановић донио у Србију и да његова дјела остају најрепрезентативнији примјер домаћег кубистичког сликарства. Наредних година живи и слика у Загребу. Јавност и критика не прихватају његова дјела, па се из протеста потписује француском транскрипцијом на сликама. Године 1924. пише студије „Сликар о сликарству“ и „Зашто волим Пусеново сликарство“, дјела која су полазиште за разумевање његове естетике. Поново борави у Паризу 1925. године, гдје прихвата утицаје Матисовог сликарства. Године 1927. Сава Шумановић је насликао „Доручак на трави“ који је наишао на одличне критике у Француској.
Нешто касније је за 7 дана и ноћи интензивног рада насликао слику „Пијана лађа“. Инспирација за слику је била истоимена пјесма Артура Рембоа која је до њега дошла преко Растка Петровића који му ју је рецитовао. Друга инспирација је била слика Теодор Жерикоа „Сплав Медуза“. Критичари су ово дјело дочекали са подијељеним критикама, а Сава је исцрпљен радом тешко поднио оне негативне. Враћа се у Шид, уморан од тешких услова живота, рада и лоших критика. У Шиду слика сремске пејзаже. Његову самосталну изложбу у Београду критичари су веома позитивно оцијенили. Новац од продаје слика омогућио му је да поново оде у Париз. Ту настају значајне слике: „Луксембуршки парк“, „Црвени ћилим“, „Мост на Сени“. Ова дјела карактерише поетски реализам и умјерени колористички експресионизам. Шумановићева дјела из познијег периода се одликују свијетлим бојама, и лирском атмосфером. Свој стил прилагођава мотиву. По повратку у Шид, 1930. године слика локалне пејзаже и актове. Три године ради на циклусу великих платана „Шиђанке“, а касније на циклусу „Берачице“, посвећеном берби грожђа. За вријеме Другог свјетског рата Шид улази у састав НДХ и ћирилица је забрањено писмо, па се Сава из протеста не потписује већ само означава годину настанка слике. Августа 1942. године, Саву су, заједно са још 150 Срба из Шида, око 6 сати ујутру, ухапсиле усташе и одвеле у Сремску Митровицу. Сви они су послије мучења стријељани, послије чега су сахрањени у заједничку масовну гробницу. Сава је ухапшен 28. августа рано ујутро, замолио је да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио мајку у руку и отишао заувјек, не знајући за шта га терете.
Таоци су најприје брутално претучени, а потом превезени у Сремску Митровицу, гдје им је покретни пријеки усташки суд изрекао смртне казне и током ноћи су стријељани. Уз упаљене бакље крај спремних рака, прошавши усташки шпалир, пуцано им је у потиљак или су директно лијегали у раку и на њих је пуцано. Прослављени сликар је те 1942. године као и 1941. године сликао мањим интензитетом, него иначе, забринут злослутним временима.
У моменту хапшења је на штафелају остала управо завршена слика „Берачице”, данас изложена у Меморијалној галерији у Шиду. Претпоставља се да је замишљена као почетак новог циклуса, нажалост никад урађеног. Повучен и племенит човјек, крајње посвећен умјетник, заустављен је у пуној умјетничкој зрелости. Нажалост, остао је заувјек да лежи у једној од безимених масовних гробница.
- На данашњи дан, 22. jануара 2009. године предсједник САД Барак Обама наредио је да се у року од годину дана затвори злогласни затвор у Гвантанаму, који су САД основале након 11. септембра 2001. године али тај предлог није наишао на одобрење Конгреса.
У затвору у заливу Гвантанамо на Куби затвореници су годинама држани без подизања оптужнице, а поједини подвргавани испитивањима која су организације за заштиту људских права окарактерисале као мучења која су укаљала морални имиџ Америке. Обама је забранио употребу нехуманих тактика и испитивања осумњичених за тероризам и наредио да се затворе тајни притворни центри у иностранству.
Године 2002. затвор Гвантанамо примио је прве затворенике. Мучење, незаконито затварање и штрајкови глађу били су само неки од мотива по којима је овај амерички затвор постао познат. Од отварања Гвантанама, лоцираног у америчкој војној бази на Куби, умрло је девет затвореника, од којих се за седам вјерује да су починили самоубиство. Током 15 година постојања само девет затвореника је осуђено за неки злочин. Кроз озлоглашени „Гитмо“ прошло је скоро 800 затвореника, од којих су неки подвргавани мучењу, па је између осталог постао синоним за технику мучења звану “ waterboarding„. Поред те технике, која подразумијева поливање водом лица затвореника прекривеног крпом, како би се изазвао осећај дављења, према ријечима оних који су пуштени, у Гвантанаму су примјењиване и разне друге технике: плашење псима, ускраћивање сна, затварање нагих људи у мрачне самице на дуге периоде. „Свако је могао бити затворен.
Доказ је могао бити чак и безначајан низ познанстава – затвореник је познавао особу А, која је познавала особу Б, која је познавала особу Ц, која је познавала Бин Ладена…“ Међу затворенима било је и најмање петнаесторо дјеце, попут Мохамеда ел Гаранија који је са 14 година био најмлађи становник Гвантанама. Гаранија су теретили да се борио за талибане и да је био члан терористичке ћелије Ал Каиде у Лондону, упркос томе што никада није био ни у Авганистану ни у Енглеској, а због недостатка доказа пуштен је седам година касније. Агонију преосталих затвореника можда најбоље осликава реченица Шакера Амера, пуштеног 2015. године након што је 13 година провео у Гвантанаму без оптужнице:
„Гвантанамо се руководи само једним концептом: како уништити људско биће“.
