- На данашњи дан, 24. јула 1796. године након вишедневних спорадичних обрачуна дошло је до битке на Мартинићима у којој је црногорска војска под вођством владике Светог Петра Цетињског надвладала троструко јаче трупе познатог скадарског намјесника Махмуд-паше Бушатлије, који је у том сукобу био рањен.
Битка код Мартинића је битка Црногораца, Бјелопавлића и Пипера против Турске вођена код села Мартинићи сјеверно од Спужа, на територији Бјелопавлића. Послије уједињења Црне Горе сa Брдима, скадарски везир Махмут-паша Бушатлија је предузео војни поход. Два црногорско-брдска одреда, под командама владике Светог Петра Цетињског и гувернадура Јована Радоњића, укупне јачине 3000 људи, посјела су положаје код Мартинића. Турци снаге око 18.000 људи су се, идући од Спужа, борили девет дана против Црногораца, напредујући ка Мартинићима. Коначно су извршили јуриш на положаје код Мартинића. Црногорци и Брђани су противнападом одбили јуриш и нанијели Турцима значајне губитке. Са овом побједом Пипери и Бјелопавлићи су ушли у састав Црне Горе.
Говор Светог Петра Цетињског пред битку:
Љубезни витези и мила браћо!
Наш заклети непријатељ не шћеде на моје молбе од предстојећег крвопролића одустати и да се прође наше невољне браће Брђана, но надање имам у свевишњега Бога, да ћете ви данас свирјепог врага стидно са своје међе проћерати. Он је окупио силну војску, али му је војска јадна и чемерна, а више свега нама ће сила Божја бити у помоћи. Ево смо дошли, мили моји витези и честити јунаци, дошли смо да са непријатељем нашу крв пролијемо; дошли смо да освјетламо образ пред свијетом; дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ, који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви и сами најмилији живот на међи својих бесмртних прађедова оставља: али проклетог врага христјанства преко себе жива не пушта у слободне нама драге горе, које су наши прађедови, наши дједи, наши отци и ми сами праведно крвцом облили! Има ли који међу вама, дражајши синови и изабрани цвијету моје Богом спасајеме и сваком нама срећно слободне државе, који не би драговољно ово своје добро, ову своју славу, ово своје витештво миловао, љубио и на обштем свјетском видику крвљу и животом избавио?! Има ли који, дични витези, да се устеже на крвавом овом јуначком пољу, мегдан дијелити? Ја сам, мили синови и предрага браћо моја, увјерен да нема, јер ви сами страшивице не трпите, јер ви страшивице за посљедње људе држите, јер слободне горе не рађају страшивице, већ дичне витезове, који знаду цијену јунаштва, који знаду цијену народног поноса и славе, која је ваш и с вама рођени вијенац! Ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до обране своје вољности; али знате да је награда слободног јунака: обрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмјени роб, ког витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема. За то су се, мили синови и љубезна враћо моја, наши прађедови борили, за то се и ми боримо, за то ће се и наше потомство борити. Зато на оружје и на крваво поље, мили витези – да покажемо непријатељу што су кадре јуначке горе! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина! Архипастирскиј благослов предајем вама и препоручујем вас и себе премилостивом Богу, да нам буде у помоћи, који све види и праведно руководи!
- На данашњи дан, 24. јула 1828. године рођена је Мина Караџић, сликар и пјесник, кћерка Вука Стефановића Караџића и супруга Алексе Вукомановића, првог професора књижевности на Лицеју у Београду.
Међу њених педесетак сачувaних слика, махом портрета, истичу се “Аутопортрет”, “Црногорац са капом”, “Млади Црногорац”, “Дјевојка са виновом лозом”. Преводила је на њемачки језик српске народне приповијетке и пословице и објавила их у Берлину. Штампала је успомене на Бранка Радичевића и оставила забиљешке са пута по Србији. Није остала упамћена само као кћерка реформатора српског језика, већ и као интелигентна, образована и успјешна жена. Била је муза и велика љубав српског пјесника Бранка Радичевића. Вилхелмина Мина Караџић рођена је у Бечу као седмо дијете Вука Стефановића Караџића и његове супруге Ане Марије Краус. Мина и њен брат Димитрије били су једина Вукова дјеца која су преживјела дјетињство. Вуку и Ани је умрло једанаесторо дјеце. Као једина кћи која му је остала, уживала је велику пажњу и љубав свога оца. Иако јој у дјетињству родитељи нијесу могли пружити материјалне ствари, дани проведени са њима и њихова несебична подршка били су добра основа да у историји српске умјетности Мина остави велики траг. Поред љепоте која ју је красила и чињенице да је била кћерка великог реформатора српског језика, Вилхелмина је посједовала мноштво талената које је кроз одрастање развијала. Њен отац је у њој препознао велики таленат за умјетност, стога се трудио да јој омогући квалитетно образовање. С обзиром на то да се занимала за сликарство и књижевност обезбиједио јој је да своје таленте развија поред најбољих учитеља. Несебично је издвајао новац како би је школовао. Учила је језике па је одлично знала француски, италијански, енглески, руски, српски и њемачки. Љубав према књижевности се у њој пробудила у раном дјетињству, јер је често била у друштву очевих учених пријатеља, познатих писаца и пјесника. Писала је стихове и прозу и превела на њемачки језик књигу „Српске народне приповјетке“. Ипак, највише се истакла у сликарству. Иза себе је оставила око педесетак радова, углавном портрета. Међу њеним радовима има и цртежа кредом, акварела и слика са религиозним мотивима. Пјесник Бранко Радичевић је био добар пријатељ Мининог оца. Она је често била у друштву очевих пријатеља и утицај тих умних људи на њу и њено стваралаштво је велики. Бранко је за Мину био другачији од осталих, па су постали добри пријатељи. То пријатељство је трајало све до пјесникове преране смрти. Неки историчари књижевности и Бранкови биографи тврде да је он све вријеме гајио велике симпатије и љубав према Вуковој кћерки. Сматрају да је та љубав инспирисала пјесника, те да су многе његове пјесме написане у том љубавном заносу. Такође, тврде да пјесник није желио да јој призна своју љубав зато што је имао велико поштовање према њеном оцу, али и зато што је сматрао да није достојан њене љубави будући да потиче из угледне и познате породице. Боловао је од туберкулозе па је и то био један од разлога због кога није желио да некога везује за себе. Како кажу, Бранко никада није јавно признао љубав према Мини Караџић већ је то јако осјећање преносио на своје пјесме. Мина је постала његова муза. Њој је посветио пјесму која почиње стиховима „Пјевам дању, пјевам ноћу“, а која је пронађена у њеном дневнику као пјесникова посвета. Послије његове смрти Мина је написала текст „Сјећање на Бранка“, а у њеној сликарској колекцији се такође налазило неколико његових портрета. Године 1858. Мина Караџић у Београду се удаје за Алексу Вукомановића. Он је био цијењени професор на београдском Лицеју. У том браку је добила сина Јанка. Међутим, та срећа је кратко трајала. Пар мјесеци послије рођења ђетета, Алекса Вукомановић умире, а Мина остаје удовица. Тако сама са дјететом одлучује да се врати својим родитељима и одлази у Беч. Иако јој се чинило да ће побјећи од туге ако се врати у Беч, туга је кренула за њом и пратила је до краја живота. Неколико година касније јој умиру отац и мајка, затим јој умире једини брат, да би на крају доживјела највећу тугу када јој јављају да јој је на фронту погинуо син Јанко. Тада је већ била успјешна и богата, имала је могућност да путује, али је била уништена огромном тугом те је ништа није испуњавало. Утјеху је налазила у дјелима која су остала послије њеног оца па је стално радила. Распоређивала је његове списе ,писма и све оно што је остало послије његове смти. Вукову заоставштину је поклонила Краљевини Србији. Тако је оформљена музејска збирка која се данас налази у Меморијалном музеју посвећеном Вуку Караџићу и Доситеју Обрадовићу у Београду. Поред тога је писала, преводила и сликала све до смрти, 1894. године. Њеном смрћу је заувјек угашена лоза Вука Стефановића Караџића.
