Katarina Vlastelinovic Miholjska Prevlaka

Љетопис, 26. август 2019

Име: Ljetopis 26.08.2019 (1877 Niksic, 1846 Katarina Vlastelinovic); Опис: "Ljetopis 26.08.2019 (1877 Niksic, 1846 Katarina Vlastelinovic)". Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 26. августа 1846. године контеса Катарина је поклонила имање на Превлаци Петру II Петровићу Његошу.

Katarina Vlastelinovic Miholjska PrevlakaКатарина Властелиновић, удовица которског грофа Илије Властелиновића, тестаментом је оставила у наследство имовину на острву Превлака црногорском владици Петру II Петровићу Његошу. У опоруци коју је записао нотар Јован Абрамовић грофица је саопштила да ће владика ” моћи располагати посједом на Превлаци као властитом апсолутном својином, изузев цркву, слике, кандила, књиге и друге црквене ствари као и дотацију цркве, што мој наследник неће моћи ни продати ни заложити већ само држати и уживати вјечно”. Посјед који се простирао на једној трећини површине острвца, контеса је купила 1827. године и на њему саградила мању цркву. Црногорски владика био је само једном у посјети контеси и острву, јула 1845. године. Иако нема поузданих података о датуму њеног рођења, вјерује се да је рођена на дан освештавања темеља велике цркве манастира Савине, 1777. године. Потиче из шибенске породице Сундечић, отац Филип и мајка Јована рођена Јовић. За рисанског грофа Илију Властелиновића удала се 1807. године. Илија, са којим није имала дјеце, умро је послије пет година брака. Дио свог иметка оставио је цркви, а други Катарини за издржавање. Преко бокељског пароха Ника Косатића заинтересовала се за Превлаку, која се налазила у његовој парохији. Острво се тада налазило у посједу породице Друшко. Од последњег потомка те породице купила је западну трећину острва за 400 дуката. Сређивању острва приступила је сама, извјесну помоћ имала је само од пароха Филипа Косатића. Дјелимична обнова манастирских конака, гдје је смјестила и свој нови дом, завршена је 1830. Године. Намјеравала је да обнови велику цркву Св. Архангела Михаила, али како за то није имала новца, одлучила је да сагради нову, мању богомољу. На дан Св. Тројице 1832. године епископ Јосиф Рајачић освештао је темеље нове цркве. За градњу је коришћен камен срушене цркве Св. Архангела Михаила и завршена црква освештана је на исти празник следеће године. Тада је зачета традиција великог народног славља на Превлаци о Тројичиндану одржала се до почетка Другог свјетског рата. На Превлаци су је посјећивали многи значајни људи, између осталих Вук Караџић и Његош, са којим се више пута састајала у Котору, на Цетињу, у манастиру Савини, а можда и у Трсту. У разбојничком препаду на острво тешко је претучена и од задобијених повреда никад се није у потпуности опоравила.  Предосјећајући крај, саставила је тестамент из којег је искључила родбину, а сву имовину, изузев цркве и црквених предмета, оставила је Његошу. Умрла је под неразјашњеним околностима. Званичне власти наредиле су сахрану у року од 24 часа, без присуства иједног лица изузев пароха Филипа Косатића, иако је у свом тестаменту тражила супротно. Обдукција није обављена и никоме није дозвољено да присуствује увиђају. По званичној верзији умрла је од упале плућа. Сахрањена је у 10 сати увече уз јужни спољни зид цркве као што је тражила у опоруци. Гроб јој је био необељежен до 1892. године. Приликом откопавања гробнице ради поправке напукле надгробне плоче 1987. године установљено је да је гроб био опљачкан непосредно након сахране. У предјелу стомака скелета нађеног у гробници пронађено је оловно зрно великог калибра. У предањима народа у Боки Которској остала је упамћена као монахиња без мантије, а народ ју је прозвао Блистава звијезда превлачка.

 

На данашњи дан, 26. августа 1877. године књаз Никола је црногорској војсци издао наређење за напад на Никшић, који је одлагао, очекујући да ће турске посаде саме предати град.

NiksicУ кратком говору својим трупама нагласио је да је ријешио да оружјем освоји Никшић, дајући војницима у остварењу тог циља одријешене руке. Може се само претпоставити колико је народ био одушевљен ослобођењем Никшића, док је краљ Никола то стиховима исказао у депеши коју је послао својој жени, књегињи Милени, а у којој се каже: “На бијелу Оногошту застава се моја вије, а Пламенац војвода под њим рујно вино пије…”. Дуготрајна опсада Никшића није могла да прође без последица по саме куће и друге грађевине па је тако сам град прилично страдао у бомбардовању и готово да није било куће која није била погођена гранатом. Нарочито су страдале куће испод утврђења док су градски бедеми и куле претрпјели незнатна оштећења, прије свега због малог калибра црногорске артиљерије, током већег дијела опсаде. Првих неколико година након ослобођења у Никшићу је било прилично хаотично стање па је тако и сама влада исказала своје незадовољство сазнањем да се варош Никшић руши и да пропада, да се са кућа скидају дрва и цигле. У настојању да томе стане на крај, књаз Никола је почетком 1883. године одлучио да се приступи изградњи нове вароши у Никшићу, а израду самог плана будуће вароши повјерио је Јосипу Сладеу. Након што је почетком 1884. године извршена подјела плацева на централном тргу и у главној улици, њихови власници су радили на прикупљању материјала за изградњу. Сама вијест о почетку градње нове вароши у Никшићу привукла је многе зидаре и друге мајсторе из разних крајева и земаља. У одсуству стручних пројектаната, нове куће углавном су “пројектовали” искусни зидарски мајстори па су зато нове куће биле скромне, једноставне, сличне једна другој, неријетко и по величини и броју прозора и врата на фасади. Почетком наредне 1885. године шест батаљона народне војске и мјесни службеници довршили су уређење главног трга и улица. Иначе, саме радове надзирао је Шако Петровић који је на самом почетку градње донио први камен и ставио га у калдрму трга а исто тако је са грађанима засадио познате никшићке дрвореде (претежно липе и брестови) док су саме саднице донешене из Будоша, Дуге и Војника. По жељи књаза Николе, 1. март 1885. године одређен је за насељавање нове вароши и тог дана у Никшићу је одржано славље које је трајало цијели дан и имало свој програм.  Крајем марта 1888. године приликом боравка у Никшићу, књаз Никола је наредио да се обнови Бегов мост на ријеци Зети. Камени мост са пет отвора завршен је и пуштен у саобраћај 15. октобра исте године. По књажевој жељи, мосту је дато име по Вуку Мићуновићу – Вуков мост. Изградња колског пута од Подгорице до Даниловграда, дугог 18 километара, завршена је у релативно кратком времену, док је градња дуже дионице, 32 километра од Даниловграда до Никшића, потрајала скоро шест година. Завршетком овог пута, наметнула се потреба изградње моста на Зети, који је пројектовао Јосип Сладе и чија је градња почела полагањем камена темељца од стране војводе Божа Петровића. За изградњу овог моста ангажована је група зидара и каменорезаца из Боке и других крајева, а у радовима су учествовали и припадници војних батаљона који су ту одрађивали обавезни кулук, а наднице су углавном исплаћиване житом које је Црна Гора као помоћ добијала од Русије. Мост са 18 отвора, дуг 269 метара изграђен је за непуних шест мјесеци. Мост је отворио за саобраћај књаз Никола а на крају свога говора наложио је да нови мост добије име – Царев мост, у знак захвалности према руском цару Александру III.