- На данашњи дан, 28. фебруара 1921. године у Кронштату је избила Кронштатска побуна морнара руске флоте против бољшевика. Кронштат је град у Русији у Кронштатском рејону федералног града Санкт Петербурга. Налази се на острву Котлин, 30 км западно од градског језгра Санкт Петербурга, на почетку Финског залива. До 1983. године приступ на острво је било могућ само воденим путем. У садашње вријеме острво је повезано аутопутем са сјеверном и јужном обалом Финског залива.
Кронштат је главна лука Санкт Петербурга. У марту 1921. године град је био поприште Кронштатске побуне. Сједиште Руског адмиралитета и база Руске балтичке флоте су се традиционално налазили у Кронштату и тиме су бранили приступ Санкт Петербургу. Историјски центар града и његова утврђења су дио Свјетске баштине. Кронштат је дуго година мјесто ходочашћа православних хришћана због успомене на Светог Јована Кронштатског. Основао га је Петар Велики, који је преотео острво Котлин од Швеђана 1703. године у Руско-шведском рату. Кронштатска утврђења су изграђена веома брзо. Током зиме Фински залив се смрзне потпуно. Радници су користили хиљаде рамова направљених од храстових трупаца испуњених камењем. Они су довучени коњским запрегама преко залеђеног мора и смјештени у рупама направљеним у леду. Тако је створено неколико нових малих острва, а на њима су подигнута утврђења, чиме су затворени сви прилази Санкт Петербургу путем мора. Остала су само два уска пловна канала, а њих су чувала најјача утврђења. Током нереда у Петрограду у вријеме Фебруарске револуције, морнари из Петрограда су се придружили револуцији и погубили своје официре, чиме су стекли репутацију оданих револуционара. Током Руског грађанског рата, морнари су учествовали на страни Црвених, све до 1921. године , када су се побунили против владавине бољшевика. Група морнаричких официра, морнара и војника као и њихове цивилне присталице су се побунили против бољшевичке власти у Совјетском Кронштату. Захтјеви морнара укључивали су слободу говора, заустављање депортације у логоре, рад на промјени совјетске ратне политике и изузимање радничких совјета од партијске контроле. Након кратких преговора, Лав Троцки (тадашњи министар рата у совјетској влади и вођа Црвене армије) одговорио је слањем војске на Кронштат. Побуна је тиме угушена.
Током Другог свјетског рата, Кронштат је био неколико пута бомбардован од стране Луфтвафеа. У августу 1941. године Луфтвафе је почела да редовно бомбардује Кронштат. Када је Црвена армија у балтичким земљама била у критичној ситуацији а Талин, главна база флоте, био у опасности, издато је наређење да се флота пресели у Кронштат. Након евакуације Талина, подморнички одсјек је организован у Кронштату. До краја 1941. године изведено је 82 поморске операције. Хитлер се разбијеснио, јер су совјетске подморнице прекинуле многе доставе стратешких материјала из Шведске за Њемачку. Њемци су покушали да потпуно блокирају излазак из Финског залива противподморничким мрежама и минама. Упркос свим напорима Њемаца, балтичке подморнице су наставиле да нападају непријатељске бродове. Подморнице су сарађивале са извиђачким авионима у потрази за војним циљевима. Њемци су морали да уложе много веће напоре. Блокирање Финског залива је била врло ефикасна операција против подморница. Али 1944. године, када је поражена Финска дала неколико база совјетској морнарици, подморнички рат у Балтичком мору достигао нову и завршну фазу. Захвљајујући снази кронштатске тврђаве успјешно је спријечено уништавање Лењинграда. Кронштат због тога има статус „града војне славе“ за „храброст, издржљивост и масовни статус „града војне славе“ за „храброст, издржљивост и масовни хероизам, излагању бранилаца града у борби за слободу и независност отаџбине“. излагању бранилаца града у борби за слободу и независност отаџбине“.
- На данашњи дан, 28. фебруара 1525. године шпански освајач Ернан Кортес погубио је посљедњег астечког цара Куаутемока.
Астеци су се населили у мексичку долину између 1200. и 1300. године и у почетку су били мало ратничко племе, а убрзо су развили јаку војну државу која се простирала на територији данашњег Мексика. Овај народ, који нам је познат као Астеци, себе је називао Месика. Припадници овог племена своје преминуле сроднике сахрањивали су испод кућа у којима су живјели како би могли да одржавају везу са својом породицом. Понекад би, након смрти сродника, убили и пса како би их заједно сахранили, да би пас могао да му буде водич у загробном животу.
Астеци су често продавали себе или своју дјецу у ропство, како би отплатили дугове. Њихов систем ропства био је више као најамна потчињеност, с обзиром на то да је роб могао да откупи своју слободу.
Пријестоница Астечког царства звала се Теночтитлан и налазила се насред језера Тешкоко. Данас је то Мексико Сити, а језеро је скоро пресушило. Теночтитлан је имао раднике задужене за чистоћу и био је изузетно чист, а у вријеме кад су га Европљани открили, био је један од највећих градова на свијету.
Астеци никад нису користили точак, као ни гвожђе и челик. Ова цивилизација очигледно је знала за постојање точка, будући да су точкови пронађени на играчкама њихове дјеце, али га нису користили за транспорт.
Царство Астека било је једно од првих друштава код којих је образовање дјеце било обавезно. О образовању и васпитању астечке дјеце зна се на основу сачуваних кодекса од којих је најпознатији Кодекс Мендоса који даје детаљан преглед одрастања младих.
Главни кривци за изумирање овог народа су болести као што су заушке и богиње које су Европљани донијели са собом, а на које Астеци нијесу били имуни. Записи потврђују да је епидемија великих богиња харала Астечким царством непосредно након доласка Европљана и том приликом однијела између пет и осам милиона живота.
Астечки језик наватл имао је хијероглифско писмо и коришћен је за вођење изузетно напредне и детаљне евиденције свега, од жртвовања до пореза. Ријечи из језика наватл које су прешле у међународну употребу су: авокадо, чили, којот, чоколада и какао.
Астеци су често играли игру звану уламализтли чија је сврха била протјерати гумену лопту кроз изузетно мале обруче тако да не додирује земљу, при чему су могли да користе само кољена, лактове, главу и кукове.
Астеци, заједно са другим централноамеричким племенима, били су ти који су упознали Европљане са чоколадом. Чоколадни напици које су Астеци припремали били су горки и помијешани са разним зачинима, а сјеме какаоа сматрано је даром богова и чак је коришћено и као средство плаћања.
Овај народ поразио је шпански конкистадор Хернан Кортес, користећи помоћ неколико сусједних племена са којима Астеци нијесу били у добрим односима. Вјерује се да је током коначне борбе за Теночтитлан погинуло око 250.000 људи, а Кортес је касније на рушевинама овог града отпочео изградњу Мексико Ситија. Пад Астечког царства означио је крај последње велике аутохтоне америчке цивилизације.
Астеци су данас индијански народ који претежно живи у Мексику и већина је католичке вјере, али су сачували и традиционална вјеровања у духове, култ предака и слично. Према последњем попису постоји још 1.652.000 потомака Месика народа и говоре језиком наватл којим су се служили њихови преци.
