- На данашњи дан 4. јуна 1941. године нацистичка Њемачка и марионетска усташка НДХ, на састанку у Загребу у Другом свјетском рату, договориле се о исељавању у Србију око 200.000 Срба.
Било је то у духу усташке политике која је прекрштавањем и присилним исељавањем Срба и физичком ликвидацијом Срба, Јевреја и Рома настојала да од НДХ створи етнички чисту државу.
Одмах након што је успостављена Независна Држава Хрватска 10. априла 1941. године донесени су прописи који су озаконили терор и одредили државне институције које ће терор спроводити. Тако је донесена Законска одредба за обрану народа и државе. Њоме се утврдило да свако “тко на било који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа или било на који начин угрози опстанак НДХ или државне власти, па макар дјело остало само у покушају, чини се кривцем злочинства велеиздаје”, а таквога “има стићи казна смрти”. Донесена је Законска одредба о забрани ћирилице на територији НДХ свега неколико дана касније донесена је Законска одредба о прелазу са једне вјере на другу, укинут је назив српско-православна вјера и одређено је да се убудуће употребљава назив грчко-источна вјера. Промијењена су и имена бројних насеља која су на било који начин подсјећала на Србију или Србе или имала српски предзнак. Усташко руководство било је изузетно заинтересовано, у оквиру своје политике према Србима у НДХ, да из НДХ буде исељено што је могуће више Срба. Будући да усташе нијесу бирале средства у постизавању тога циља, терор над Србима у НДХ у сегменту исељавања попримао је најразличитије облике. Други облици усташког терора, попут масовних ликвидација, узрокују да све више Срба нелегално прелази из НДХ у Србију, што њемачким властима у Србији узрокује низ проблема. Према њемачким подацима, у Србију је већ до краја јула пребјегло око 180000 Срба, а чини се да је тај број до краја септембра премашио 200000. У октобру 1941. године завршена су легална пресељавања Срба из НДХ у Србију. Међутим, из документације Комесаријата за избјеглице и пресељенике у Београду видљиво је да су илегални одласци у Србију били учестали и у 1942. години , па и средином рата, у 1943. години. Истраживање исељавања Срба из Хрватске и читаве НДХ није завршено са 1941. годином, па зато ни бројка од 200000 пресељеника није коначна бројка оних који су отишли.
- На данашњи дан, 4. јуна 1938. године Сигмунд Фројд, отац психоанализе, напустио Аустрију због нарастајућег нацизма, и потражио уточиште у Лондону.
Сигмунд Фројд био је аустријски љекар и психијатар, оснивач психоанализе. До психоанализе га је довело истраживање последица хипнозе на хистерију. Примарно заинтересован за психолошку терапију, Фројд је морао да развије хипотезу о људској природи (та се хипотеза сада назива дубинском психологијом), помоћу које би могао да изведе своју терапију. У својим каснијим списима, он је развио импликације ове хипотезе. У човјековој психолошкој структури разликовао је три чиниоца, Ид, Его и Суперего. Его је центар рационалне свјесности и ефективне дјелатности. Суперего је дестилат притисака и захтјева друштва, и оно је извор моралних прописа и упутстава. Ид је извор притицања либида у психу. Када је захтјев ида у превеликом сукобу са суперегом, его и суперего ће га се отарасити потискујући његов садржај у несвјесни дио психе. Тај репресивни чин је назван цензуром. Иако проширује појам психе тако да поред свјесног у њега укључује и несвјесне садржаје, Фројд је остао присталица емпиризма, и инсистира на томе да је сваки несвјесни садржај некада био свјестан и да је у психу ушао преко искуства. Пошто потиснути садржаји задржавају своју ефикасност, они утичу на наш свјесни живот на разне скривене начине. Тако се извор креативности у свим пољима објашњава помоћу сублимације овог складишта енергије у прихватљиве и плодне канале. Неуроза се јавља кад нормални канал репресија-сублимација из неког разлога не функционише како треба. У тој ситуацији, повратак у нормалност може се постићи помоћу психоанализе. Психоанализа је процес испитивања несвјесног који води аналитичар који стимулише сјећање и користи фрагменте снова да би обновио и разумио проблематични садржај који је изазвао блокаду. Претпоставка је да незгодни садржај, када се једном синтетише у свјести, губи своју моћ да омета нормално функционисање психе.
Зрелост се, према Фројду, постиже замјењивањем лагодности и нелагодности свих наших илузија принципом реалности и принципом задовољства као циљевима живота.
Фројд дијели личност, тј. људски ум на 3 нивоа: несвјесно, предсвјесно и свјесно.
Несвјесно је за њега најважније. Подручје несвјесног је највеће и до њега можемо доћи само уз помоћ других. То је мноштво садржаја који нас могу јако узнемиравати. Оно садржи све оно негативно у животу и представља опасност, јер не мирује него се жели пробити у свјесно и тако у нама ствара напетост. Те мисли, сјећања или пориви толико су узнемиравајући да би свјест о њима довела до осећаја анксиозности. У личности, осим несвјесног постоје и други нивои свијести. То су: предсвјесно, сви садржаји које концентрацијом и вољом могу прећи у свјесно, и свјесно – све оно чега смо сад свјесни.
Фројдизам је општи појам за утицај Фројдових идеја и психоанализе у многим подручјима науке и умјетности, посебно у антропологији, психологији, психијатрији, социологији, менталној хигијени, социјалном раду, књижевности, васпитању. Према истраживањима у разним подручјима науке, културе и опште цивилизације, Фројдов допринос несумњиво спада у врх научних открића, посебно у друштвеним и хуманистичким наукама.
