Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Саборном храму у Подгорици, на празник Светог апостола Јакова 5. новембра 2019. године
,,Засвијетли, засијај Јерусалиме, јер дође свјетлост твоја и слава Господња обасја те.” Тако је прорицао о светом граду Јерусалиму древни пророк Исаија, од кога читамо и читали смо овај свети одломак, а то је био обичај од прастарих времена па до данас, да се увијек на служби Божијој читају и одломци из Старог завјета, такође из Дјела апостолских, из посланица светих апостола, па онда и из светога Јеванђеља, јер у том и јесте пуноћа откривења Божијег. Оно што су записали пророци, оно што су посвједочили свети апостоли који су видјели, чули и опипали живога Господа и оно што је сам Господ изговорио и свети јеванђелисти записали. Тако, ево, и на овој Литургији Светог Јакова, брата Господњега, изговарамо све те велике и свете тајне из Старог и из Новог завјета. Јаков, брат Господњи, први епископ светога града Јерусалима, који је и мученички у Јерусалиму пострадао и био убијен и који је, и у својој посланици, говорио о светом граду Јерусалиму и о страдању града Јерусалима, као што се говори такође и у Лукином Јеванђељу, које смо прочитали.
Свети град Јерусалим, у којем су се догодила сва она велика и страшна збивања Христовога живота. Послије Његовога рођења и Његовога доласка у свети град Јерусалим, ту гдје је долазио често и свети храм јерусалимски посјећивао и ту гдје су се догодила она збивања и Његовога уласка у Јерусалим и Његовога страдања Његовога распећа и Његовога Васкрсења. Свети град Јерусалим у коме се сабрало све оно што се догађало од настанка свијета и добило свој прави и истински смисао. Свето град Јерусалим који је данас живо свједочанство Христовога распећа и Његовога Васкрсења и Његовога боравка са нама и Његовога Вазнесења на небеса и сједења са десне стране Бога и Оца. Једини град земаљски који се кроз Христа и кроз Његово Вазнесење вазноси на небеса. Отуда је Јерусалим град који је на земљи, али кроз који се ми узносимо на небеса и постајемо становници небескога града Јерусалима о коме нарочито говори Свети апостол и јеванђелист Јован у своме Откровењу. Јерусалим је град који је на земљи, у њега је сабрано све што се догађало кроз историју, а у онај небески град Јерусалим је сабрано све оно што се догађа и што ће се догађати и све оно што се сабира у непролазно царство Божије.
Свети апостол Јаков, поред своје посланице и свога свједочанства живога Господа, као брат Господњи од Јосифа, који је био поочим Господњи, он је, послије Христовог Васкрсења и Вазнесења, остао у граду Јерусалиму. Остали апостоли су ишли на разна мјеста да свједоче Господа, и апостол Петар, а послије и апостол Павле и остали апостоли су стизали до краја земаљскога шара. Апостол Тома је стизао до Индије, апостол Андреј до ових наших крајева, стизао је до Цариграда данашњега, стизао је до Кијева, стизао је до Грузије и свједочио Господа и други апостоли. Апостол Петар и Павле су обилазили читав Медитеран, чак и до Јадранског мора, а стигли су и до светога града Рима, гдје су обојица мученички пострадали, и тамо на мјесту гдје су њихове мошти подигнута су два величанствена храма: онај храм Светога апостола Павла ван зидова Рима и онај храм апостола Петра који је у своје вријеме био гробље за странце, али који је сад постао један од централних храмова земаљскога шара и они су ту мученички пострадали и посвједочили Господа широм васељене, испунивши Његову заповјест. А Свети апостол Јаков је остао у Јерусалиму и ту је свједочио Господа и у вријеме апостола Јакова, то је описано у Дјелима апостолским, догодио се и онај први сабор 51. године, гдје су се сабрали апостоли, презвитери, као што кажу у Дјелима апостолским, са читавом Црквом Божијом да посвједоче учење Цркве, Христову науку да посвједоче, нарочито у то вријеме када је постојало то сукобљавање између оних који су се држали заповјести Мојсијевих и оних који су те заповјести Мојсијеве тумачили и обасјавали свјетлошћу Христове науке. И то је оно што је Црква Божија рјешавала на том првом сабору Цркве Божије у светоме граду Јерусалиму. Тим сабором је предсједавао не апостол Петар, него апостол Јаков, брат Господњи.
И онда је записано: ,,Изволи се Духу Светоме и нама”, тако су записали они који су били на томе сабору и та одлука је нешто што је мјера свих црквених сабора кроз вијекове до наших времена. И у наше вријеме, нажалост, оне одлуке које сами пратите у вези Цркве у Украјини, коју је основао садашњи патријарх, што је створило раскол унутар Цркве православне, то је нешто што нема право нико да доноси такве одлуке! Само може доносити сабор свеукупне Цркве Христове! И зато је наша Црква и наш сабор упутио писмо цариградском патријарху, у коме је констатовано да је завршена константиновска епоха у историји Цркве. То је та епоха која је била од времена цара Константина, од 4. вијека и која је трајала докле је постојао Цариград, до 1453. године, и која је постојала, могли би да кажемо, до мученичке смрти царске породице цара Николаја и царице Александре и њихове дјеце. Тај царски период, тај период заједништва између Цркве и државе, док су били владари хришћански и док су државе биле хришћанске, тај период је трајао. А у ово наше вријеме када, нажалост, владари постају безбожни владари, а државе постају секуларне државе, онда Црква мора да се врати том изворном начину понашања и једино сабори, помјесни сабори Цркве Божије, су они који могу и имају право да рјешавају та велика питања са којима се Црква суочава, са којима се суочавала у прошлим временима и са којима се данас суочава и са којима ће се суочавати и у будућа времена.
Зато је ту апостол Јаков, брат Господњи, дивни свједок управо те саборности Цркве Божије, који је својом мученичком крвљу посвједочио ту своју вјерност самоме Господу, Цркви Божијој и томе њеноме изворноме духу. Ми не служимо његову Литургију тако често, у новије вријеме се поново враћамо тој Литургији коју служимо за његов празник, али Јаковљева Литургија је једна од најстаријих Литургија. Ми, у наше вријеме, у Цркви нарочито служимо двије литургије: Светога Василија Великог, за вријеме Великога поста, и Светога Јована Златоустога, која се служи стално преко читаве године. А те двије литургије су праћене другим литургијама: Литургијом Светога Јакова, брата Господњега, па онда литургијама на западу, које су биле галиканска Литургија и друге које су биле и које се и данас служе, промјењене до одређеног степена, на западу у Римској цркви, а има сада и у Православној цркви у Француској такође та галиканска Литургија и поново се служи у оном духу из оних древних времена, као што се служи и Литургија Светог апостола Јакова. Та изворна Литургија Цркве Божије и светога града Јерусалима.
Нека би Господ молитвама Светог апостола Јакова, брата Господњега, његовом науком, његовим учењем, његовим свједочењем и нама показао пут којим треба да ходимо и начин на који треба да живимо овдје на земљи, у овом земаљском граду, кроз земаљски Јерусалим усходећи и кроз поклоњење светињама Свете земље усходећи оном небеском Јерусалиму, Јерусалиму у коме је Јагње Божије заклано за живот свијета. Сам Господ, који нас чека и благосиља и води и приводи Себи и нашем вјечном људском достојанству, Њему, Господу нашем, Јагњету закланом за живот свијета, дивноме у светима Својим, предивноме у Светом Јакову, брату Господњем, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
