Надежда Марковић: “Слушање “Светигоре“ у далекој Кини мелем је за моју душу”
У петак 23. јуна прослављен је помен кинеским светим мученицима. Њих 222 су у Пекингу 1900. пострадали за Христа и вјеру часну. Сваке године на овај дан служи се литургија и онда иде заупокојена литија до мјеста њиховог страдања (у оквиру парка садашње Руске амбасаде, где је некада био храм њима посвећен), где се служи помен пострадалима.
О светима Кине Православној цркви у Кини за наш Радио говорила је сестра Надежда Марковић која живи у Пекингу.
Отац Дионисије парох цркве Светих Апостола Петра и Павла у Хонг Конгу (која ће свој престолну славу славити управо следећег месеца), а који у Кини служи скоро 30 година, и који је написао књигу ”Историја православља у Кини” послао је у прилог овом тазговору и своје писмо које преносимо:
Занимљиво је и то, да је Духовски Понедељак (Руси тај дан зову Дан Светог Духа) дан који се обележава и као дан Кинеске Православне Цркве. Наиме, Митрополит Инокентије (Фигуровски) руководилац 18-те духовне мисије у Кини, који је још крајем 19.века дошао у Пекинг, у току свога служења, уложио је изузетан труд да створи самосталну кинеску Православну Цркву. Сматрао је да је дошло време да кинески народ прихвати правослвну веру, и да ради остварења тог циља мора да се успостави самостална Црква. На тај велики празник, Духа Светога, Митрополит Инокентије је произведен у чин Епископа свекинеске Цркве.
О Православљу у Кини писао је и Свети Владика Николај Охридски и Жички. Преносимо избор из дјела Владике Николаја наше сестре Наде Марковић:
Православље се, појавило у Кини 1685 године. Те године је дошло до пограничног сукоба на раци Амур, између тадашњих држава, царске Кине и Русије. Војска кинеског императора заузела је руско погранично утврђење Албазин. Групу бранилаца утврђења, Козака, са њиховим породицама и тадашњег свештеника су заробили и одвели у Пекинг. У Пекингу их је император примио у своју војну службу и било им је дозвољено да сачувају Православље и подигну цркву. Временом формирале су се и мешане породице и они су се натурализовали у Кини, али и даље чувајући и преносећи с колена на колено и своју веру и посао којим су се бавили. Управо због потомака тих, како су названи, Албазинаца Император Петар и кинески цар Канси су се договрили о оснивању руске Пекиншке Мисије – због чега су из Русије у Пекинг регуларно слати свештеници. Они су имали задатак да пруже духовну потпору Албазинцима који су тада живели у престоници, али и да врше неке дипломатске функције. Временом Мисија је (од краја 19.века) почела да се искључиво бави религиозним радом, а што је битно допринело повећању броја православних не само у Пекингу, већ и у другим деловима Кине.
Релативно миран и срећан живот трајао до 1900.г., када је био помућен побуном Кинеза, која је названа ”боксерски устанак”. Устаници су се побунили против странаца, посебно чланова страних амбасада и хришћана. У Пекингу су у том вихору запаљени хришћански храмови, масовно су убијани кинески верници (Кинески Новомученици). Устаници су опколили амбасадорски кварт, а северни део дворишта руске Мисије био је разрушен и опљачкан. Тадашњи руководилац мисије, први Епископ кинеске Православне Цркве, архимандрит Инокентије (Фигуровски) с братијом храма и неколико верника успео је да се склони на територији руске дипломатске мисије, где је провео два месеца. После угушивања побуне отац Инокетије је нашао прибежиште у једном малом делу будистичког храма Јуенхегунг. Где је отворио привремену цркву, и заправо својим присуством помогао да војници страних трупа које су тада ушле у Пекинг не опљачкају и униште будистички храм.
У јулу 1901 г. Синод је хтео да затвори Мисију, али то није био прихваћено. За само неколико година потпуно разрушена територија Мисије је била обновљена и имала је своје добро опремљене радионице, као што су пекара, фабрика сапуна, ливницу, котларницу, штампарију, књиговезницу, купатила, млинове, млекару, своје воћњаке и баште са поврћем. Понос је био пчелињак који је давао преко 1300кг меда годишње. У западном, планинском делу града, Мисија је купила напуштени пагански храм и део земљишта и тамо саградила манастир (скит) Воздвижења Часног Крста.
Пораз Русије у рату са Јапаном, који се водио на територији Кине, затим револуција 1911 и пад династије Ћин, проглашење Кинеске Републике и распад Кине нису пореметили делатност руске Духовне Мисије.
Око 1916 године број православних Кинеза је био скоро 5587, а у 1915. год. било је крштено њих 583. Према документима из 1916 године Мисија је под својом управом имала: 2 манастира у Пекингу, један скит у околини града, 5 градских цркава (подворја) (у Русији), 19 цркава, 3 капеле и 5 гробља, богословију у Пекингу, 18 мушких и 3 женских школа, сиротиште.
После револуције у Русији 1917. – у време грађанског рата, и свих наредних више десетина година, главни задатак руске Духовне Мисије у Кини је била брига о избеглицама из Русије. Руска Духовна Мисија је пружала привремено прибежиште и новац избеглим Русима. Неки од њих су се и замонашили и остали у манастиру Успења Пресвете Богородице. А други су ту налазили кратки предах на даљем путу у емиграцију. 1919. год. на територији Кине су били затворени сви православни мисионарски центри – на тај начин су се битно изменили приоритети у њеној делатности.
У априлу 1920. год. у Пекинг су допремљни земни остаци (тела) алапајевских мученика. Ковчеге је дочекала погребна литија и пренети су у цркву Серафима Саровског која се налазила на гробљу мисије. После заупокојене литургије 8 ковчега је смештено у једном од подрумских просторија . Ускоро, новцем атамана Семенова, саграђена је гробница у коју су смештена тела алапајевских мученика. У новембру 1920. год. тела Јелизавете Фјодоровне и њене келејнице Варваре су пренета у Јерусалим, а тело кнеза Владимира Палеја по жељи његове породице сахрањено је на територији Духовне Мисије.
Без обзира што се између два велика рата у Кини налазило више од милион православних Руса, мисионараска проповед међу локалним кинеским становништвом, не да се није повећала већ се и смањила. Скоро сва средства Мисије су коришћена за помоћ руским избеглицама, свештенство и монаштво су чинили скоро само Руси, што је често изазивало незадовољство чак и међу крштеним православним Кинезима.
Ја сам од 1995. год. почео да посећујем Пекинг ради обнове црковног живота у том граду, а и у Кини. У почетку су се обновила редовна боголсужења на територији амбасаде Русије, и то у храму Св. Инокентија, који је остао сачуван (сада се користи као једно од здања за дипломатске пријеме амбасаде). Касније се формирала црквена општина (углавном дипломате и православни странци), која је одржавала редовне службе, и позивала свештенике ради служби на велике празнике. Када сам прешао у Хонг Конг 2003. год. могао сам чешће да посећујем Пекинг.
После неколико година успели смо да према старим плановима и фотографијама наново изградимо храм Успења Пресвете Богородице, а на територији руске амбасаде. Ради духовног укрепљења верске општине из Русије је упућен стални свештеник. Истовремено, организоване су и црквене општине са радовним богослужењима и у другим градовима у Кини, као што су Шангај, Даљен, у провинцији Гуангдунг, у граду Шенџен.
Заједно са тим, радило се и на обнављању црквеног живота православних Кинеза. Тако је неколико кинеских студената послато на богословије у Русији и Америци, такође обављене су и хиротоније кинеских свештеника за цркве у Хонг Конгу, Харбину и Унутрашњој Монголији. И то је управо главни правац наше делатности – настављамо да се трудимо на њиви Господњој да се она обнови и оплоди и подари живот кинеском православљу.
У Хонг Конгу се редовна богослужења одржавају у Цркви Светих Петра и Павла, на руском, кинеском и енглеском. Међу парохијанима су православни Кинези из Хонг Конга, Руси, Украјинци, Срби, Американци, Румуни, Французи… и многи други.
Отац Дионисије.
“Свевидећи Боже, Сунце над Сунцима, видело над виделима, који својим погледом обујимаш сва створења на небу и на земљи; који једини знаш број ангелских војски, као и мрави у прашини, тица у ваздуху и риба у води – излиј милост Твоју на народ кинески, најмногољуднији народ Твој на земљи, молимо Ти се.
Господе, Ти си дао народу кинеском велику животну мудрост, да зна земљу обделавати, трговину поштено водити, власти се покоравати, родитеље поштовати, кућу своју уређивати и волети ред и поредак у свему.
Но та мудрост води човека само до гроба, који је мало удаљен од колевке сваког смртног. Недостаје народу кинеском она вечна Мудрост Твоја, Господе, која се оваплотила на земљи у Сину Твом јединородном, која преноси душу преко гроба и уводи је у царство небеско.
Створитељу благи, безгранична Љубави, зар Твоја љубав може имати границу према многим милионима Твога великог кинеског народа? Не и никако. Него си Ти својим чудесним промислом одредио време у које ће китајски народ прићи и поклонити се крсту Христовом и примити у себе крв Христову пречисту и силу Духа Твог Светог.
Ускори то време, Многомилостиви. Помози мисионаре крста и васкрсења у земљи кинеској. Отвори врата благодати Твоје за Китај насупрот гресима нашим. Да би и земља жутих људи забрујала песмом и усклицима из безбројних људских грла: Рождество Твоје Христе Боже наш и Христос воскресе из мртвих! Тројице Пресвета, нека би тако било по молитвама свих апостола и јеванђелиста. Нека би тако било. Амин
Свети Владика Николај
“Ми смо постали сведоци истинске Светлости, примисмо Духа Небеског, Ми смо нашли праву истинску веру и чистоту (морал).
Хајде поклонимо се Светој нераздељној Тројици, јер нас је она спасла! “
Проследићу и снимак певања нашег малог црквеног хора! Можда можете да објавите, јер, ето, можда да Бог па неко од Кинеза што су тамо чује. Или, неко од наших препева!
Благодарећи Нади чућемо и звучни запис кратке поруке њиховог пароха, јеромонаха Инокентија, у којој каже да и Срби и Руси морају да сачувају чврстину духа и јаку веру у Христа, да једино тако можемо да опстанемо, и да су наши народи вером својом били, јесу и биће увек јединствени.”
И заиста, ово су дани великих искушења за Православну Цркву и за оба народа! Господе сачувај и помози!- поручује сестра Надежда Марковић која нам уз овај разговор шаље и предивне фотографије.
