У цркви Свете Тројице у Старом граду Будви је у суботу 25. фебруара 2023. године, служен парастос Стефану Митрову Љубиши и мали помен на гробу овог великана. Након помена, бесједио је старјешина цркве Свете Тројице, јереј Александар Лекић, чију бесједу преносимо у цјелости:
Ко вјерује у мене, има живот вјечни, и не долази на суд него је прешао из смрти у живот.
Многи су мудраци и великани ходили земљом, али нико није могао од њих изрећи ове ријечи. То је могао казати само онај вјечни, који јесте, који је био и који ће доћи, Господ Сведржитељ. Онај који је Пут, Истина и Живот. У овом времену распадања и расула, оне нас тако цјелебно и утјешитељно обасјавају и укрјепљују. Они који су прихватили ту вјеру, и прешли из смрти у живот, представљају дар свима нама. Они су оставили свијетли спомен. Њихови свијетли гробови, како каже пјесник, до данашњег дана нам зраче.
Један од њих је великан нашег града и народа, Стефан Митров Љубиша. У једном тешком и тјескобном времену окупације, он се борио за свој народ и ријечју и дјелом, и теоријом и праксом. Писао је лијепе приповјетке у којима је сабирао многа народна, паштровска предања, и тако их сачувао од заборава. То је велики подвиг борбе за памћење, јер је заборав онај који нас чини бесловеснима, који је наш највећи непријатељ. С друге стране, он се борио за свој народ конкретно, у политици великог царства. Радио је на томе да помогне свом народу, да му олакша живот, да га учини бољим, хуманијим.
Напуштајући Далматински сабор, он је изрекао знамените ријечи о својој српској народности и православној вјери, а завршио је реченицом: Мој се гроб знаде од Косова. Тако кратка и језгровита, а толико моћна ријеч која свједочи о једном јаком, стаменом идентитету. Али, не само о томе да ми знамо ко смо у смислу народности, него каква је вјера наша. Та вјера је она која је учинила наш народ великим у историји и створила наше великане. То је косовска вјера. То Косово, о којем говори Љубиша, та косовска гробница није просто обична, смртна, или у својој трагичности величанствена, него и свијетла и васкрсна, јер је жртвена и као таква је, по ријечима нашег Митрополита Амфилохија, свједочанство свијетлог Христовог гроба. Зато је она и могла да вјековима буде извор надахнућа нашем народу да опстане у веома тешким временима. Зато је и гроб Стефана Митрова Љубиша који је живио том вјером, свијетли гроб који нас грије том свјетлошћу и свједочи о путу којим треба да идемо. Зато он има вјечни спомен, не у смисли нашег, људског помињања, већ оног Божијег, у царству Оца и Сина и Светога Духа, сада и увијек, и у вијекове вијекова. Амин!
Након парастоса, почео је са радом Међународни научни симпозијум „Стефан М. Љубиша: Два вијека од рођења“.
Симпозијум је почео премијерним приказивањем документарног филма „Стефан Митров Љубиша: Живот и дјело будванског великана“ (продукција ЈУ Музеји и галерије Будве, 2023). Након тога, присутни су имали прилику да послушају паштровске пјесме у извођењу групе „Хармонија“. Свечану бесједу посвећену Стефану Митрову Љубиши, произнио је академик Миро Вуксановић (САНУ). У првој сесији Симпозијума, којом је предсједавала академик Злата Бојовић, која је говорила на тему „Стефан Митров Љубиша у свом времену“, а поред ње су учествовали: проф. др Бошко Сувајџић („Епско и драмско у “Kањошу Мацедоновићу” : Стефан Митров Љубиша и Вида Огњеновић“), проф. др Милијана Симоновић („Бока Kоторска од романтизма до авангарде (сликана пером Љубише и Црњанског“), др Зоран Живковић („Два лица једног света – Стефан Митров Љубиша и Петар II Петровић Његош у сазвежђу Медитерана“), докторанд Светлана Ивановић („Медитерански свијет Стефана Митрова Љубише“) и др Радоје Фемић („ “Причања Вука Дојчевића” и жанрови средњовјековне књижевности: ”Бог се брине сиротама“).
Након дискусије, услиједила је друга сесија, којом је предсједавала академик Вида Огњеновић. У оквиру друге сесије говорили су: академик Ненад Вуковић („Онострано биће у дјелу Стефана Митрова Љубише“), академик Синиша Јелушић („Скочиђевојка: Архетип, трансформација, значење“), проф. др Владан Бартула („Драмски елементи и теолошки садржај у приповјести “Проклети кам” “), др Милена Давидовић („Умножавање грехова – брига за спас душе у приповетци “Kрађа и прекађа звона” Стјепана Митрова Љубише“), Kатина Јовановић Ђоковић („Приповијест “Kањош Мацедоновић” у свијетлу теорије о семиосфери“) и др Ана М. Зечевић („Судска драма као жанр наративној прози Стефана Митрова Љубише (“Причања Вука Дојчевића”)“). Послије дискусије и коктела, отворена је изложба „Спомен обиљежја посвећена Стефану Митрову Љубиши у Будви и околини„ у Спомен-дому који носи Љубишино име, у Старом граду.
Програм манифестације „Љубишини дани“ и Међународног научног симпозијума настављен је у недељу, 26. фебруара у Спомен-дому „Црвена комуна“ у Петровцу. Трећом сесијом је предсједавао Бојан Муњин, а учествовали: академик Вида Огњеновић („Лик пасторке у дјелу Стефана Митрова Љубише“), академик Илија Вујачић („Политичке идеје и идеали Стефана Митрова Љубише“), Бојан Муњин („Стефан Митров Љубиша – човјек који је пружио руку да не би заборавио себе“), Станка Јанковић – Пивљанин („Тријумф фиктивног: Између истине и приче – Љубишин и Зановићев Шћепан Мали“), др Мирјана Благојевић („Обичај и обичајно право кроз положај жене у приповестима “Скочиђевојка” и “Горде, или како Црногорка љуби” “) и мр Kсенија Ракочевић („Гинокритичко читање Љубише“).
Након дискусије и коктела, услиједила је финална сесија Симпозијума којом је предсједаваоакадемик Илија Вујачић, а учествовали: проф. др Радмило Маројевић („Фразеолошки жанрови и њихова лингвистичка интерпретација (у Љубишиној приповједној прози и коментару Горског вијенца))“, проф. др Миодраг Јовановић („Фонетске црте говора Паштровића у Љубишиним “Причањима Вука Дојчевића” “), доц. др Јелена Башановић – Чечовић („Репертоар језичко-стилских поступака и експресивност језика у “Причањима Вука Дојчевића” “), мр Перивоје Поповић („Kеопсова пирамида за Стефана Митрова Љубишу“) и проф. др Валентина Питулић („Стефан Митров Љубиша и Григорије Божовић – писци и традиција“).
По завршетку дискусије и завршне ријечи, као и коктела, уприличен је омаж академику Радомиру Ивановићу (1936 – 2022), а говорили су: академик Ненад Вуковић, академик Синиша Јелушић и докторанд Душан Медин. Након тога је уприличена свечана вечера за све учеснике Симпозијума.
