Пише: Иван Булатовић
Вјероватно се већина од вас сусрела са оваквом етикетом залијепљеном (обично уз претходно пљување) Његовој Светости патријарху српском господину Порфирију. То што је већина вас могла да се сусретне са том опасном тврдњом, којој је за циљ не само да нападне конкретног човјека, него да подрије институцију поглавара наше цркве, већ представља сигнал за узбуну пред опасном игром која се може иза таквих етикета крити, а да ми постанемо корисни идиоти који конзумирају медијске лажи и играју игру коју им неко други свира. А ко?
Да бисмо дошли до одговора ко то може бити држимо се старог латинског правног правила које каже: Quid bono? То ће рећи: „Коме је у корист?“ Шта то значи? Мудар човјек ће увијек размислити ко подастире одређену информацију, зашто је истиче и због чега управо сада. Сасвим је јасно, у овом нашем случају, да од таквих и њима сличних квалификација немају користи ни они који их износе ни сама Црква, већ да се оне сервирају из разлога да се пољуља углед једине преостале институције која интегрално дјелује свуда гдје живе Срби.
Чим је патријарх Порфирије био изабран на трон Светог Саве, отровна кампања је кренула у правцу представљања патријарха квалификацијама „папољубац“, „јеретик“ и „екумениста“.
Папољубац
Огавна етикета „папољубац“ односила се на један давни видео снимак који је наједном испливао тих дана и намјерно освануо на сваком кораку, а на којем се види случај када се у пролазу, тада млади епископ Порфирије, приликом руковања са римском папом из поштовања сагао у гест као да му љуби руку. То је у оквиру етикеције међурелигијских односа прилично уобичајена пракса, тако да у томе нема ништа необично. Можемо расправљати о томе да ли је таква пракса потребна и да ли је прилична за нас православне, али једним обичним гестом се не издаје православље. У свему томе је најружније то што имамо дежурне полицајце понашања у Цркви, који би да лупом прате сваког вјерника, свештеника или епископа и да као некакви ниоткога постављени арбитри, пресуђују о сваком гесту, ријечи или дјелу, као да их је сам Христос поставио да „контролишу рад“ Цркве и као да за то нису одређене саборске институције које то чине од оснивања Цркве Христове до данас. Овакво понашање изричито осуђује апостол Павле, учећи нас да не уходимо слободу једни других и да живимо достојно слободе славе дјеце Божије.
Јеретик
Нови напад на патријарха Порфирија услиједио је ове године након читања Синодика православља у прву недјељу Великог поста, када је извучен из контекста један анатематизам који је осуђивао западну јерес филиокве, а патријарху је приписано да је осудио православну вјеру. И опет смо имали посла с истим медијима (којима, гле чуда, не мањка новца за њихов рад, а питање откуда га добијају је излишно), и поново смо имали исту врсту клеветничке кампање, сада још апсурдније него претходне. Наиме, радило се, како је касније и објашњено, о некој врсти политички коректног превода грчког текста Синодика, који ни на који начин не мијења смисао самог текста и његове поруке. Али то, наравно, творцима наведене кампање није било важно, јер су они постигли свој циљ – посијали сјеме раздора између народа и патријарха. У том контексту најмање им је било стало да приме, а камо ли да објаве појашњење онога што су злонамјерно извукли из контекста.
Екумениста
Долазимо до главне етикете коју нашој јерархији лијепе маркетиншке кухиње задужене за цијепање СПЦ, етикете којој нико од оних који њоме баратају не зна значење. Наиме, једном анкетом у групи „Не дамо светиње“ (узорак је репрезентативан, јер група броји преко 120 хиљада људи) покушали смо да дођемо до дефиниције шта овај појам значи за обичног вјерника. Резултати анкете показују да се за просјечног члана Цркве, обрађеног горе наведеном антицрквеном маркетиншком кампањом, појам „екумениста“ односи на неког ко издаје православље и који покушава да нашу Цркву претвори у унијатску структуру.
У том циљу се искусном медијском манипулацијом злих медијских генија и информативним притиском на конзумента, вјешто издвајају ријечи или поступци појединих свештених лица (опет узети ван контекста), који треба код вјерника да изазову сумњу да нациљани свештеник или епископ „тајно припрема унију“ или да је „криптокатолик“. Дакле, никаквих конкретних чињеница, само сумњичења и претпоставке. Али и такве магловите представе постају стварне у рукама провјерених гебелса. А оно што је реалност исконског православног етоса је да хришћанин не смије бити сумњичав у подозрив, већ да ствари посматра у свијетлу онога што неко дјела или говори јавно. О томе доста пише апостол Павле, позивајући хришћане да буду простодушни, искрени и да вјерују само јасним чињеницама. А чињенице су следеће: сваки епископ на свом рукоположењу исповиједа детаљно православно учење и тиме потврђује правилност своје вјере. Све дотле докле се јавно не одрекне православне вјере и исповиједи неку јерес, односно док саборски не буде осуђен за јерес, он остаје у учењу које је исповиједио приликом хиротоније. И то је с тачке гледишта савести и у свјетлу канона Православне цркве све што треба знати на тему међурелигијских односа. Не постоји у СПЦ случај да је неко од епископа икада исповиједио неку јерес или да је због тога саборски осуђен. Стога спекулације медијских манипулатора треба да разматрамо свјесни циља због кога се овакве квалификације пласирају.
При том треба да будемо свјесни да ни патријарси, ни владике, ни свештеници, нити иједан човјек може да поживи а да не сагријеши. И светитељи Божији су били људи са манама и грешкама, али је претегла њихова велика љубав према Богу. Исто тако, неки лични гријеси свештенства, који су такође обилато били кориштени од стране истих спин доктора за компромитацију СПЦ, не могу ограничити дејство благодати Божије на заједницу којој се Бог јавља и присутан је у њој, независно од тога какве гријехе носи појединац, макар стојао на челу тог сабрања. Ко једном сусретне Христа пречистог и благог, тај више никог неће осуђивати.
То исто важи и за неке поступке великодостојника који нам се чине као грешка или преступ. Није наше да ловимо туђе грешке, јер, по ријечима апостола Павла, „своме господару он стоји или пада“. Наша је обавеза да се уклонимо из сабрања само онда ако њему предсједава неко ко је од стране сабора црквеног осуђен као јеретик. Све остало су медијске преваре и спиновања са циљем да се наш вјерни народ збуни, подијели и од своје Цркве одвоји. Кад тај циљ финансијери ових кампања буду постигли, распарчавање и елиминисање нашег народа ће бити завршено.
Када се успије са наумом да се у очима обичног вјерника сва црквена јерархија представи као корумпирана, кривовјерна и грешна, онда се једноставном манипулацијом стварају расколи и групашења, а наш народ постаје безнадежно подијељен по последњем критеријуму који га обједињује. Оног тренутка кад Црква дигне глас у заштиту светиња или народа, већ неће бити једнодушног одзива код народа, а они кругови који су вјешто подметнули гнусну кампању рушења ауторитета Цркве, биће задовољни обављеним послом, јер су сасвим свјесни да је Црква једина која је у стању да очува народно биће, као што је то чинила од Светог Саве до литија у одбрану светиња у наше дане.
Стога немојмо да постајемо наивни конзументи информација сервираних из ко зна чијих кругова, свакако нама непријатељских, него будимо, по ријечи Христовој, мудри као змије и користимо вријеме на узајамни труд око спасења, јер су дани зли.
Запитајмо се
Умјесто тога се запитајте зашто се на свакој литургији молимо за епископе и патријарха. Знате ли да је то стога што су у питању људи који су на највећој духовној вјетрометини и које шибају највећа искушења, баш зато што се налазе испред народа Божијег у молитви. То је разлог зашто су свети оци, Духом Светим надахнути, на сваком кораку прописали молитве за јерархију. Сви смо повезани, и ако се сви будемо молили једни за друге, нећемо поклекнути ни као појединци ни као заједница.
Међутим, данас се у нама накотило сувише корова осуђивања, критизерства и овоземаљске логике, а никако да проради духовни нерв у нама, који рађа одговорност за другога по принципу „да сам ја бољи, и мој би брат (свештеник, владика, патријарх) био бољи; да се ја молим више за њега, он би лакше пребродио страшно вријеме опадања духовности у којем живимо.“
Данас, на рођендан нашег патријарха, прије него што камен баците на њега, запитајте се колико сте часова, или макар тричавих минута провели у молитви за њега? Далеко смо од светих који су ноћи проводили на кољенима у молитви за ближње и за сав свијет. Али макар малу жртву дајмо, умјесто осуде, којој нема мјеста за онога који мисли јеванђелски.
22. јула 2024. године
Иван Булатовић
(Аутор је правник и теолог, чтец и некадашњи предсједник Братства Православне омладине Црне Горе и Православног братства Свети Арсеније из Даниловграда)
