Поводом 170 година од упокојења Петра II Петровића Његоша, ЈУ Музеји и галерије Никшић организује у Градској кући серијал предавања на тему „Велико и славно име Његош“
У петак, 12. новембра 2021. предавање на тему – Његошево пјесничко дјело или „Искра бесмртнога огња” одржао је Радоје Фемић. Медијатор вечери била је Марина Кораћ, која је навела садржај четвородневног програма, којим ЈУ Музеји и галерије обиљежава 170 година од упокојења црногорског владара и Владике, великог пјесника Петра II Петровића Његоша.
Програм подразумијева предавања о Његошевој поезији, његовом филозофско-етичком ставу и културно-историјском значају за наш народ и његово мјесто у европској породици народа. Обиљежавање јубилеја завршиће се у понедјељак 15. новембра изложбом ликовних радова ученика Гимназије „Стојан Церовић“ из Никшића под називом „Горски вијенац – мој умјетнички доживљај“.
„Због чега је Његош писао, могли бисмо поставити питање. С једне стране писао је из те потребе да, како примјећује Исидора Секулић, бјежи са земље, да би се бунио против неправде, да би могао, на неки начин, да помири потребу коју је имао за спокојним животом са једне стране и неопходности трпеља, жртвовања, подношења с друге стране. Зато је мисао била згодно прибјежиште у коју је он могао да се оствари у потпуности и да кроз пјесничко размишљање о томе шта човјеку даје највишу вриједност и шта га, опет, највише мучи, да одговоре или макар наговијести одговоре на елементарне тајне бића, не само властитог, него и универзалног бића, свебића и, наравно, да да наговјештај одговора на тајну свијета, која заокупља сваког духовно надахнутог човјека“, казао је Радоје Фемић.
Што се тиче његовог религиозног става, о чему је доста писано, треба, по ријечима Фемића, рећи да је тај мотив, готово лутајуће интернационалне природе и сродности са Богом, овдје показан као једна плодотворна теза, а не као „скрушена потчињеност“, како примјећује Исидора Секулић, будући да Владику Рада, појаснио је он, није занимао психолошки састав човјека, већ духовна категорија човјека на земљи и у космосу.
„И кад се огледао у текстовима религијске провинијенције, и у онима који имају народносни карактер и конкретнију физиономију и поетску архитектонику, Његош је, у сваком смислу, тежио управо томе да одговори на то шта је задатак човјека на земљи и у космосу. Зато његова поезија никада није тематски лимитирана само на онај један фабулативни рукавац који издвајамо поводом његових спјевова, нити је, пак, ријеч о једном тематско-мотивском спектру или усмјерености његове лирике“, сматра Фемић, осврћући се на још једно, „готово држно мјесто Његошеве поетике“ а то је косовска идеја, која истовремено надахњује за жртвовање и страдање, али и за живљење, које је конотирано новозавјетном симболиком.
„Васкрсења не бива без смрти, па, дакле, не бива ни коначног спасења прије жртвовања. Има ли достојанственијег начина да се овдашњи човјек жртвује него да себе приложи или да себе интегрише у завјетну косовску мисао и косовску идеју? Ево елемената који свједоче о симболизацији Косова у његовом стваралаштву: Косово је гроб, гроб у који је све закопано, а Васкрс иде опет преко гроба. То је мисао којом Исидора Секулић синтетизује његово стваралаштво и његову идеју која је транспонована у Горском вијенцу и опредмећена кроз лик Милоша Обилића који је, на извјестан начин грађен као носилац идеје. Без обзира на то колико је функционализовано, односно колико је рељефно грађен, он је, ипак, прије свега, носилац те завјетне идеје и завјетне мисли“, оцијенио је Фемић.
Закључио је да је домен разумијевања Његоша врло сложен поступак будући да подразумијева интегрални поглед на све карактеристике његовог књижевног дјела и увјерења, те да се, указао је Фемић, једино на тај начин може чувати данашњи читалац злоупотреба које, несумњиво, прате Његоша, а којима свједочимо у наше вријеме.
„Његошу се непрестано суди, он је непрестано под неком сумњом, рачуна се да, без обзира на то што је био генијалан у сваком смислу, још увијек има поља која није довољно познавао, па ће неки наши савременици да допуне те празнине. Та врста десакрализације Његоша не припада оном креативном дијелу реинтерпретације књижевног дјела, већ означава пут ка банализацији књижевног текста што је најнепожељнији вид умјетничке рецепције.
Надам се да смо ми овом вечерањом сесијом учинили нешто супротно, позивајући се на ту највишу зенитну коту наше књижевности, културе и духовности, на неки остали привржени оном, како је проф. Иван Негришорац именује, његошевском покрету који је, у најширем смислу, схваћен као покрет једне опште продуховљености која подразумјева да ми усвајамо сензације и тековине савремене епохе, али да, ипак, знамо шта представља идеал не само класичног пјевања, него и класичног мишљења“, поручио је Радоје Фемић.
Сенка Чоловић Шумић
