У оквиру програма „Велико и славно име Његошево“, којег, поводом 170 година од упокојења Петра II Петровића Његоша, организује ЈУ Музеји и галерије Никшић, у суботу 13. новембра 2021. у Градској кући, одржано је предавање на тему „Петар II Петровић Његош наш културни образац“. Говорили су: мр Александар Ћуковић и протојереј-ставрофор др Дарко Ђого.
Синтагма културни образац или културна парадигма је новијег датума, а означава симболичке садржаје колективног сјећања заједнице, која на тим сјећањима као посебним вриједностима гради сопствени културни идентитет и ствара традицију као упориште осмишљавања, постојања и духовног трајања саме заједнице, рекла је, у уводној ријечи, Светлана Томић, медијатор.
Додала је да је у црногорској култури вијековима владао јасан и заокружен културни модел, који је подразумијевао хришћански поглед на свијет – смјерност пред Творцем, етичност у поступцима према другима, хероику у одбрани слободе и својих права. Након Другог свјетског рата, навела је Томић, дешава се дисконтинуитет, који је, појаснила је, довео до разарања старог модела културе, националног прекрајања, убијања саборне народне нарави и карактера, памћења и обичаја, укидања живих предања, то јесте повео је борбу против православног начина живота.
По ријечима књижевника и политиколога мр Александра Ћуковића, ако се има у виду шта феномен културног обрасца подразумијева по својој суштини, онда сасвим лако, готово емпиријски, можемо устврдити да Петар II Петровић Његош јесте културни образац због печата које успијева да утисне у сфере књижевности, умјетности, вјере, науке, филозофије, политике, права, обичаја, свакодневице, традиције, идеологије, па и популарне културе и њој сличних деривата.
„Када посматрамо како се Његош као културни образац доживљава у одређеним историјским етапама кроз које је пролазило наше друштво, без много напора би се могло уочити и издвојити три стадијума на основу којих би индикативно могли закључивати о том феномену: то је период до Другог свјетског рата, након њега период социјализма или, научно неправилно, комунизма и период након пада социјализма. Поставља се питање како је третиран Његош у сваком од ових периода, ако знамо да су у сваком од њих настајале клице за формирање нових културних образаца и покушаји да се у многоме раскине са оним пређашњим“, оцијенио је Ћуковић.
Протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, професор на Богословском факултету у Фочи, је запитао: Kaкав би то био његошевски културни образац и шта значи да је једна култура његошевска.
„Најприје, културни образац који себе назива његошевским мора мислити и осјећати сасвим у токовима који су родили великог пјесника, владику, владара. Ти токови сежу од апостолских времена, преко Светог Јована Владимира и Светог Саве, уливају се у косовски Завјет који је мјерило цјелокупне истине човјека и свијета код Његоша и код свих оних, који говоре да настављају његовим стопама. Његош је мјерило наше, српске културе“.
„Зато не постоје аспекти нашег живота који нису њиме расвијетљењи, нити њиме самјерени, нити постоји нешто у Његоша што би за нас било апстрактно, ирелевантно, одвећ ситно и недостојно наше пажње, или, не снило се, достојно нашег презира. Његош је сав мјеродаван, јер је сав Христоцетричан, сав слави свога Спаситеља. Његош је окренут своме роду и отачаству које није омеђен, чак, ни црногорским међама, јер он је, како сам за себе каже „без отачаства рашћерани Србин“. Зато је Његош неприступачан свакоме ко је презрео Христа и српски конкретум хришћанског живљења: уосталом, да проширимо успјешну хиперболичну илустрацију Фјодора Михајловича, када би ми неко на једну страну ставио његову „истину“, а на другу ставио Христа, Српство и Његоша као најзначајнијег његовог апостола – изабрао бих Христа, охристовљено Српство и христољубећег и родољубећег Његоша“, закључио је Ђого.
Сенка Чоловић Шумић
