Vaše Visokopreosveštenstvo, časni oci, draga braćo i sestre,
Ponoviću ono što je malopre prethodik moj i uvaženi kolega rekao, da je velika čast na poziv da večeras učestvujem u svetom prostoru i tema je isto tako sveta i značajna kao što je lik, kao što je stvaralaštvo blažene uspomene visokopreosvećenog Mitropolita Amfilohija. Eto između te dve časti ja se negde smeštam i nalazim svoju ličnu čast i radost s druge strane da mogu nešto da prozborim, svakako u nekom najkraćem smislu. Mitropolit Amfilohije bez daljnjeg jeste u najužem krugu od nekoliko najznačajnijih imena druge polovine dvadesetog veka i početka dvadestet prvog. Do skoro najznačajniji bogoslov koji je umešno, znalački, svojom erudicijom, svojom pojavom, svojim pozivom, prizivom, svojim ličnim dinamizmom dao najviše. Ima jedan po imenu Kozarev koji je jednom prilikom rekao: “Ja i vreme smemo na svaku dvojicu”. Svakako da je vreme dobar čovekov saputnik i da je u neku ruku saradnik čoveka u svim pregalaštvima njegovim, u svim tugama, patnjama, iskušenjima, a bogme i u nekom vrlinskom životu. I kako vreme odmiče, a evo već godinu dana je od predstavljenja visokopreosvećenog mitropolita, iz te vremenske perpspektive sve više sagledavamo, procenjujemo njegovu neponovljivost u vremenu. Malopre je visokopreosvećeni pomenuo i datum njegovog upokojenja, ali ga svakako treba gledati u kontekstu njegovog rođenja, da ga je Bog dao i poslao svome rodu u ključnim vremenima kao što su uostalom bila i mnoga druga.
Kada je saznao da dolazim u Podgoricu, jedan prijatelj mi je rekao: „Molim te, naglasi da je on premašio vrednost svojim postojanjem i svojim delatnošću“ . I uistinu je tako. Sad pokušavamo možda ovako na neki drugi način da sagledamo te njegove dimenzije koje bi mogli ovde sad da istaknemo. Čini mi se da je književnik Tomas Man dodirnuo čarobni vrh ledenog brega svojim poznatim i vanrednim književnim delom. Sa druge strane gledajući neku vertikalu poput Dostojevskog koji je, možda u književnosti najviše, a i u filosofiji, mudrosti života, najviše se tu rasplinuo karakterišući čoveka kroz ličnost Dimitrija koji je rekao: “širok je čovek, preširok je čovek”. Misim da je tih dimenzija bio i mitropolit Amfilohije, ali to su jedna gore , jedna dole linija. Mitropolit Amfilohije je znao znalački da bogoslovstvuje, i traži bogoslovska znanja u utrobama zemlje, da ih odozdo izvlači i iznosi na vrh brega ili je išao u širinu svoga postojanja. Takav je bio u svakoj ovoj pomenutoj delatnost , dimenziji duhovnoga i bogoslovskoga života. Razume se, da je njegovo prvo i kapitalno delo upravo pomenuta „Tajna Svete Trojice po svetom Grigoriju Palami“. Odradivši sa uspehom disertaciju koja je mnogo godina kasnije štampana na srpskom jeziku, jedan od njegovih savremenika je prokomentarisao ono što su drugi teolozi pre njega mnogo puta govorili, koji su imali prilike da se sretnu sa tim vanrednim bogoslovstvovanjem, da je to knjiga koja se može svrstati u deset najeminentnijih bogoslovskih misli veka ili veka i po. I zaista je tako, jer je u njoj visokopreosvećeni mitropolit, u ono vreme jeromonah Amfilohije, postavio granice i međe svoga bogoslovstvovanja. One su išle uistinu tamo još od učenja svetog Atanasija Velikoga do Maksima Ispovednika, pa do svetog Grigorija Palame u jednu ogromnu vertikalu. Razume se da se nije samo bavio njima trojicom, već svim onim bogoslovstvovanjima koja su u svom okruženju oni imali i koja su jezgrovito iznošena poput Simvola vere, pa sve kroz ostale periode i vekove do najnovijih vremena i dana. Dakle, polazim sa tog saznanja kao potke i osnove svega onoga što je mitropolit Amfilohije donio na Bogoslovski fakultet. Mi dobro znamo da je on prošao već kroz određenu reputaciju životnu, od osnovne škole iz ovih krajeva, Bogoslovije u Beogradu, Bogoslovskog fakulteta, pa potom je nastavio svoje postdiplomske studije u Bernu i u drugim mestima, pa je potom bio profesor na Institutu svetog Sergija u Parizu, gde se susretao sa takođe velikim i eminentnim teolozima, a svakako zakvašen već duhovnim interesovanjem svojim i na prostorima Grčke gde je studirao i u Kefaloniji gde je imao sjajne oce Crkve toga vremena, pa potom Svete Gore. Ne treba zanemariti to, nego prvenstveno istaći da je bio više od godinu dana na Svetoj Gori. Sve to je doprinelo da u svom biološkom i duhovnom biću ima jedno sjajno utemeljenje. I kada je došao 1976. godine na Bogoslovski fakultet, program i rad je doživeo čitavu katarzu. Pre njega, na Bogoslovskom fakultetu su po dužini svoga staža bili vrlo značajni profesori u tom momentu, Jordan Ilić i Radmilo Vučić, mitropolitov prethodnik i učitelj koga je mitropolit izuzetno cenio. Ali, oni su profesori koji su došli sa fakulteta zapadnog, nemačkog područja. Ne treba zaboraviti da su u 19. i u dobrom delu 20. veka nemačka pedagodija, kao i filosofija, dominirale svetom. I onda je razumljivo da su taj uticaj, ali i prethodni uticaj, dominirali tim vremenom. I da su, razume se, profesori doneli tragove filosofije i svega onoga što su tamo stekli, pa su doneli na naš Bogoslovski fakultet. Međutim, kada je te pomenute godine mitropolit kao docent došao na Bogoslovski fakultet, on je prosto preporodio i osmislio novi način pravoslavne pedagogije. Ako hoćete, opet neka mi bude dozvoljeno da kažem, da pedagogija kao nauka, kao oblast, ide u širinu i u stanju je da objedini sve bogoslovske predmete, od najegzaktnijih, do onih za koje smatramo da možda na prvi poglrd nemaju toliko sličnosti ili da nisu upućeni na ovu oblast. Zaista je tako. Zato je u jednom momentu i Bekon Verulamski rekao za pedagogiju da je ona globus intelektualis. Znači da na neki način može da obuhvati svu bogoslovsku misao, a reći ću i kako i zašto u narednom periodu. Eto to se desilo i sa Bogoslovskim fakultetom, gde se pravoslavna pedagodija vratila svojoj matičnosti. Vratila se svome sopstvu,vratila se onom iskonskom, izvorima vizije Boga i čoveka, biblijskoj viziji Boga i čoveka, utemeljenoj na osnovama i pretpostavkama koje se ogledaju delom u samoj pomenutoj knjizi, njegovoj disertaciji. Treba napomenuti da mitropolit, ondašnji jeromonah Amfilohije, tu nagoveštava da smo mi bili pod uticajemm renesanse, svega onoga što je dominiralo kroz humanizam,naturalizam, sholastiku naročito, čiji su se počeci osećali i u poznoj Vizantiji, da bi kasnije kroz empirizam sve eksplodiralo u devetnaestom i dvadesetom veku. Šta je to podrazumevalo? Podrazumevalo je da se pedagogija, pa donekle i bogoslovka misao, svela na jednu ravan. Smatralo se da je samo onaj čovek uman, u svakom smislu osposobljen, koji je intuitivan, ali i kroz intelekt osposobljen čovek. Drugim rečima, obrazovanje i vaspitanje je shvatano samo u tom intelektualnom smislu. To se može i danas itekako osetiti. Šta je onda prosto učinio sam onaj koji nas uvodi u bogoslovsku misao, u ovom slučaju mitropolit Amfilohije? On je crkvenu pedagogiju vratio svom izvornom nazivu, a to je katihetika. A katihetika je podrazumevala realne osnove u bogoslovkom načinu i smislu. Prvi i osnovni smisao je da ona mora biti zasnovana na kosmološkim osnovama, a potom i na antropološkim. Tu je mitropolit prepoznao celovitost ljudskoga bića, da je čovek mnogo silno i mnogo dinamično biće , postavljeno na ivicama duhovnog i materijalnog sveta i da pripada i jednom i drugom i da istovremeno obuhvata i jedan i drugi svet u samom sebi. Svaki čovek je svojim postojanjem novi svet. Svaki čovek je čudo ovoga sveta i ovoga vremena. Sve ono što su u tom kosmološkom periodu bili disputi, razgovori, razmišljanja, ustvari nije ništa novo ni danas. Čovek je saborno i sabirno biće kompletne tvorevine Božije. Sve zakone koje imate u prirodi, sve zakone koje imate u vasioni (kosmosu) u stvari ima čovek u sebi i sa sobom. I ne samo u celovitosto svoga bića, nego i ako hoćete u jednom jedinom prstu. To je ta antropologija koja se prožima kroz kosmologiju, i kosmologija koja je upućena na antropologiju. Ali tu se ne počinje i ne završava, nego upravo sve to ima smisao ako se okrenemo ka Hristologiji. Videćete, gde god zavirite, gde god pročitate nešto od značajnijeg bogoslovstvovanja mitropolita Amfilohija, da je on sve bazirao na toj hristolikosti. Kod njega je poput čestih pisama koja su objavljena pre godinu dana sa prepodobnim Justinom Ćelijskim, čije je on bio duhovno čedo i duhovni sin, tu vidite čitavu korespodenciju koja je zasnovana na Hristologiji. Pored onih toplih reči koje mu upućuje svaki put otac Justin, on u prvom smislu govori neprestano da on mora da nastavi u tom smislu stvarajući i razmišljajući i bogoslovstvujući na svoj originalan način, ali uvek se držeći samoga Hrista, Hrista kao Učitelja, Hrista koji u čijoj ličnosti tek imamo ostvarenje punog i pravog čoveka i istinskog i pravog Boga.
Odnos mitropolita prema studentima i kolegama na fakultetu
Mitropolit Amfilohije je bio neobična ličnost, kao što znate, u svim uzvišenim osobinama i karakteristikama. Tako i onaj momenat kada je dolazio na fakultet,prvo tamo u Kralja Petra preko puta Patrijaršije, u staru zgradu,a onda kasnije kad smo se preselili u novu zgradu, za njim je išla povorka ljudi. Slika jevanđelska, kad su ljudi išli za Hristom . To se prosto projavljivalo kada vidite taj prizor kako on ide, a špalir ga dočekuje i svi prilaze i traže blagoslov i onda ga uvek neko nešto pita. Njegova predavanja su bila posebna, s više aspekata. Prvo, što se on temeljno pripremao za predavanja. Svakom predavanju je određivao cilj. Ja sam nasledio jednu ogromnu fasciklu sa svim njegovim predavanja koja mi je ostavio u amanet. Sama predavanja su bila iscrpna, bogoslovski duboka, utemeljena, ali isto tako imala su svežinu i svoju praktičnu poruku. Nekada je znao i po dva i tri sata da ostane sa studentima da im drži predavanje i niko da se ne pomeri ni za dlaku. Zato što su se prosto maksimalno koncentrisali ali su uživali, ta predavanja su bila živa i živonosna. Osim toga, mitropolit Amfilohije bio je redovan i na našim fakultetskim sednicama. Iako je posle zbog potreba Crkve bio episkop banatski, pa i iz Crne Gore je redovno dolazio na sednice našeg nastavno-naučnog veča. Svi dođemo i on ulazi i unosi potpuno novu atmosferu. Svi skačemo sa svojih mesta i pozdravljamo ga. On onako sporo sa svojim dubokim pogledom baca na sve nas pogled i klima glavom i zauzima mesto koje je bilo za njega rezervisano. Govorio je zaista samo po potrebi, ali kad kaže onda je sva diskusija po tom pitanji bila i završena. Vodio je računa o seminarskim radovima studenata, o magistarskim i doktorskim disertacijama, ne samo forme radi već naprotiv. Uvek je ulazio u suštinu problema i uvek je pomagao ili kao član komisije ili mentor tim kandidatima koji su polagali predstojeće ispite kako bi došli do određene zaslužne disertacije ili seminarskog rada. Ispitivao je studente vrlo jednostavno. Svi smo imali želju da se na neki način i tu pokažemo. Neko od studenata ko nije bio dovoljno spreman, izlazio je i više se bojao da se ne osramoti pred mitropolitom, nego da dobije slabu ocenu. To je neka karakteristika. Ali bio je jedan od profesora koji su tražili od studenta ono što zna i da tu razviju problematiku i pitanja na zadatu temu. Imao je jedan poseban roditeljski pristup. Kad vas pogleda i kad vam kaže neku težu reč , ali sa pedagoškom svojom merom i dimenzijom, osećate jednu blagost, kao da vas je pomilovao onim svojim prstima. Njegov palac je bio dosta savijen, pa kad vas zagrali, svaki problem je iščezavao ispred vas. On je bio dekan fakulteta jedno vreme pored svih obaveza. Bio je izuzetno rastrzan. Gde god se pojavljivao, svi su želeli da dođu, bilo da su u pitanju manastiri, crkvene opštine, tribine, na mnogim mestima, a imao sam prilike da ga pratim, da ga ponekad vozim, i da učestvujem u tim divnim večerima, koje su ostajale nezaboravne za slušaoce gde se on pojavljivao. Na tribinama ili večerima, ostavljao je trag očinstva, kakav je po prirodi bio, i vrsnog teologa i oca i poučavaoca u našoj Crkvi. Bio je vanserijski predavač i učitelj. Poučavao je i kada je govorio i kada je ćutao, i kad je potrebno da podigne ton na nekoga ali isto tako i kad je tešio i milovao, kad je zajedno tugovao i lelekao u nekim momentima kad je pokazivao svoju unutrašnju emociju prema nečemu što je bilo iznenadno , nenadano ili na neki način što je unosilo tugu u pojedince. Sve je to on istovremeno bio i zato će njegovo mesto na katedri ostati dugo nenadoknadivo, ali s druge strane će njegov svetli lik izobražen u vidu poluikone ili ikone biti jedan svetli trag na zidovima Bogoslovskog fakulteta naše Crkve u Beogradu, a razume se istovremeno i u Foči kao predavača koji je u ključnim momentima postavio temelje zajedno sa vladikom Atanasijem Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Foči.
Sasluživati u oltaru mitropolitu Amfilohiju
Svaki minut sa njim je ustvari bilo sasluživanje. Ja ću početi svoj odgovor sa vaših pozicija, blagočestiva braćo i sestre, jer ste imali priliku na bogosluženjima da čujete njegove besede, koje su krov sveštenog iskustva koje je sumirao. Svaka beseda, a ja se sećam dobro vremena kada je bio mjestobljustitelj Srpske Pravoslavne Crkve, je antologijska, komotno može da ide u udžbenike svih generacija i da se učimo na njima. Dakle, podjednako je bio prisutan i u susretima neposredan sa svim generacijama ljudi, sa svim intelektualnim sposobnostima i okolnostima. Sećam ga se kao jeromonaha u trpezariji, delio je hleb bogoslovski zajedno sa studentima i odatle je ustvari poticala ta neposrednost i ljubav, o čemu je brat Andrej malopre govorio, sa studentima, a tako isto se odnosio i prema ljudima iz drugih sredina. Nešto što moramo istaći ovde, i neka to bude za kraj, što nije bio autonoman kao ličnost ni u kom pogledu. Dakle, uvek je pokazivao tu celovitost i neposrednost kroz istinu svoje reči. Citirao je na više mesta svetog Simeona Novog Bogoslova kada je rekao: «Samo je dobro ono dobro koje se na dobar način završi i okonča». Uistinu je tako. Mi smo imali prilike često da gnušamo nad ovim krilaticama da cilj opravdava sredstvo. Bojim se, ponavljam, da smo došli i mi sami nesmotreno u te prilike da nam je samo cilj važan, ali ne i način kako da se do njega dođe, da prosto ponekad preko živih ljudi dolazimo danas, u okolnostima današnjim, a mnogi dolaze do cilja gazeći sve pred sobom. Toga se mitropolit gnušao na svakom mestu i na svakom koraku. Zato je celokupna njegova ličnost prožeta bogosluženjem, a bogosluženje kroz njega. To je otprilike najjednostavniji način i zaključak njega kao bogoslužbene ličnosti u našoj pomesnoj pravoslavnoj Crkvi.
(Izlaganje na “Danima Mitropolita Amfilohija”, Podgorica, 27. aktobra 2012. g.)
