Иван Булатовић: „Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, научио нас је „како треба с бесмртношћу зборит“, указао нам је пут, на нама је, сходно завјету љубави према њему, да га слиједимо“.
РАЗГОВОР СА ПРЕДСЈЕДНИКОМ БРАТСТВА ПРАВОСЛАВНЕ ОМЛАДИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ ГОСПОДИНОМ ИВАНОМ БУЛАТОВИЋЕМ
По благослову блаженопочившег Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија и Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког господина Јоаникија, од јула текуће године обављате послушање предсједника Братства православне омладине Црне Горе. Можете ли нам рећи нешто о себи, о Вашем учешћу у црквеном животу?
Благодарим Богу што ми је дао могућност да одрастем у вјерујућој породици, у којој су сви њени чланови активни литургијски вјерници. Живи примјер вјере и благочестивости мојих родитеља био је први и вјероватно најважнији импулс за мој сусрет с Богом. Такође, незаобилазну улогу у мом духовном развоју имао је и мој стриц који је напустио свијет и замонашио се у манастиру Острог, гдје сам, боравећи често код њега, могао да се надахњујем и његовим примјером служења Богу. Ваља напоменути да сам у најранијем узрасту имао прилику да примим благослов и да боравим у духовној атмосфери духовника попут блаженопочивших архимандрита Лазара (Аџића) и Серафима (Кашића), што је несумњиво утицало на мој духовни развој. Међутим, доласком митрополита Амфилохија у Црну Гору, његов духовни ауторитет је на цјеловит начин формирао моје даље духовно сазријевање и продужио да га обликује све до његовог блаженог уснућа, тако да за блаженопочившег владику могу слободно рећи да је одиграо улогу мог духовног оца и учитеља, што, слава Богу, могу рећи сви који су имали прилику да се дотакну његове духовне величине.
Напоменуо бих да сам се поред рада у струци (радим као савјетник у Основном суду у Даниловграду), трудио да не запостављам своје учешће у животу Цркве. Тако већ дуже вријеме носим послушање за пјевницом саборног храма свете Текле у Даниловграду. Такође, руком митрополита Амфилохија сам примио чин чтеца у манастиру Ждребаоник, а 2014. године сам уписао Православни богословски факултет Свети Василије Острошки у Фочи. Послушање предсједника Братства православне омладине Црне Горе представља проширење одговорности и бриге за побољшање мисије Цркве прије свега међу млађим нараштајем.
Поменули сте блаженопочившег митрополита Амфилохија. Каква Вас сјећања везују за њега?
На почетку бих напоменуо да је тешко говорити о једној тако великој, а за наше просторе можемо слободно рећи историјској, личности, каква је наш блаженопочивши владика, јер ће о његовом раду адекватну оцјену моћи да дају тек ауторитети у будућим нараштајима, који ће са довољне дистанце моћи да сагледају његову величину, и чији ће значај с временом само расти. Међутим, оно што можемо да пренесемо јесу наше личне импресије од сусрета с владиком, а он је био човјек који никог није остављао равнодушним. Боравећи у више помјесних православних цркава и сретајући тамошње архијереје, увијек сам се враћао у Црну Гору с утиском да је митрополит црногорски једиствена личност, која нема аналога међу осталим архијерејима које сам сретао. Наша је срца увијек гријало то што су сва врата била отворена за нас из Црне Горе при самом помену имена митрополитовог, било да се радило о православној Грчкој, Светој гори Атонској, широм свете Русије или пак на благодатним просторима Свете земље. Тек тамо, далеко одавде, могли смо да осјетимо какво благо имамо у својој кући и колико то богатство треба да цијенимо. Ипак, поред свих непроцјењивих аспеката дјелатности његове личности, оно што бих издвојио за формат овог нашег разговвора односи се на митрополита као литурга. С обзиром на то да сам имао прилику да растем уз литургије које је служио митрополит и да се удостојим да прислужујем у чину чтеца или појца на многим литургијама које је он служио, могу слободно рећи да је упијање његовог начина служења и молитве била истинска школа хришћанског благочешћа и показатељ какав треба да буде човјек пред Богом. И као архијереј задржавајући монашку једноставност и смирење, митрополит Амфилохије није морао да проговори ни једну ријеч бесједе (био је један од највећих бесједника наше Цркве, чије бројне бесједе имају антологијски карактер), већ кроз потпуну посвећеност у односу према Богу, без обраћања пажње на формалистичке детаље и споредне ствари, владика је откривао пред нама духовне нивое и свјетове којих се једино уз помоћ таквог руковође човјек може достаћи, са њим би се литургија претвара у истински догађај приношења и примања дарова Божијих. Његовом односу према молитви и богослужењу била је страна било каква сентименталност или пијетизам са једне, као и нехајност и расплинутост с друге стране, већ је његов, да тако кажемо, литургијски реализам, концентрисаност и молитвена озбиљност, и нехотоце утицало на све око њега, који су се уливали у његов ритам молитве.
У том смлислу бих одговор на Ваше питање резимирао констатацијом: научио нас је „како треба с бесмртношћу зборит“, указао нам је пут, на нама је, сходно завјету љубави према њему, да га слиједимо.
Предсједник сте Братства православне омладине Црне Горе. Шта нам можете рећи о настанку и развоју братства?
Братство православне омладине Црне Горе представља органски дио Цркве Божје на овим просторима и дјелује у саставу свих епархија Српске православне цркве у Црној Гори. Братство је свој рад започело одмах након почетка обнове црквеног живота у Црној Гори током деведесетих година прошлог вијека, са благословом светопочившег патријарха српског Павла и блаженог спомена митрополита црногорско-приморског Амфилохија, а темељ братству је поставио гласовити пастир наше Цркве – протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, који је уједно био и његов први предсједник, а чији је посао наставио отац Миајло Бацковић.
Свој рад братство остварује на парохијском нивоу, пошто су у протеклом периоду готово у свим градовима Црне Горе основана братства при мјесним парохијама. Важно је истаћи да братства у сваком граду дјелују са знањем и одобрењем парохијских свештеника, без чијег благослова је рад братстава незамислив. Такође, братства, уједињена у Братство православне омладине Црне Горе, свој рад координишу и на нивоу Црне Горе, и тако, уз Епископски савјет Српске православне цркве у Црној Гори, воде бригу о мисији Цркве на простору цијеле наше државе.
Готово тридесет година труда на дјелу Божијем добило је свој пуни замах током ове године, када је у светим литијама у одбрану наших светиња православна омладина Црне Горе показала јединствен примјер љубави према Богу и према Цркви и, предвођена блаженопочившим митрополитом Амфилохијем и осталим нашим владикама, извојевала слободу за Цркву. У организацији литија и уопште у одбрани Цркве, братство је дало немјерљив допринос.
Као предсједник, које активности сматрате најважнијим у Вашем раду на челу Браства православне омладине Црне Горе?
Оно што бих као прво нагласио је да добри и здрави темељи које су поставили блаженопочивши отац Момчило Кривокапић и мој претходник на овој дужности отац Миајло Бацковић представљају основу сваког даљег рада, те је у том смислу мој задатак само да продужим њихово црквоградитељско дјело. Такође, вријеме у којем сам примио послушање предсједника братства умногоме одређује карактер мојих активности и правце дјеловања. Овај преломни и – зашто не рећи – историјски период у животу наше Цркве, када је наша црквена заједница постала авангарда црквеног живота у православљу уопште, обиљежило је учешће младих у светим литијама, као једне старе, а опет на нов начин преосмишљене форме црквеног богослужења и изласка Цркве на агору, у центар збивања, међу људе. Одједном се црквена заједница проширила на велики број младих људи који су осјетили призив за вјеру и били спремни да се жртвују за Цркву.
Такав подвиг није могао остати без пастирске бриге наших архијереја. Блаженопочивши митрополит Амфилохијел који се с великом пажњом и љубављу посветио интензивирању рада братства, дајући благослов да се у оним градовима гдје је рад братства био замро, њихова активност обнови, а у оним градовима у којима братства до тада нијесу постојала да се она оснују. У мјери у којој су то дозвољавале околности пандемије која је погодила и нашу земљу, потрудили смо се саборно да се рад братства интензивира и да кородинација рада по градовима буде што боља. У том циљу је у претходном периоду, поред постојећих, било основано неколико нових братства, као што су Православно братство светог Петра Цетињског у Спужу, Братство православне омладине Часног крста у Улцињу, Православно братство Свих српских светитеља у Кучима и Братство манастира Златеш код Бијелог Поља. Рад на обнови рада братстава и на оснивању нових је у току. У овом дјелу имамо пуну подршку епископа будимљанско-никшићког господина Јоаникија, и како предстојатеља епархије будимљанско-никшићке и као администратора Митрополије црногорско-приморске.
С обзиром на наведено, рад братства у овој фази видим прије свега кроз обнављање рада братстава у оним градовима у којим братства већ постоје, а њихово конституисање у градовима у којима још нијесу основана, те интензивно повезивање братстава на простору цијеле Црне Горе у јединствен организам који дише једним духом и хришћански дијели све, и проблеме и успјехе. Кад ово кажем мислим прије свега на укључивање младих у литургијски живот, кроз њихово активно учешће и допринос мисији Цркве. До сада смо имали прилику да се окупљамо на сабору православне омладине Црне Горе, који је сваке године одржаван на Михољској Превлаци, на празник Сабора светог арханђела Гаврила, 26. јула. Међутим, околности у којима се нашла наша Црква и повећање црквене популације младих, захтијева од нас чешће и интензивније сусрете, консултације и координиран рад, како би дјело Цркве што успјешније било спорведено.
У наредној фази, након што наша организација изнутра ојача, основни задатак ће бити повезивање са сличним организацијама наше помјесне цркве у другим епархијама ван Црне Горе и успостављање сарадње са омладинским организацијама у другим помјесним црквама, што ће омогућити не само преношење јединственог искуства наше црквене заједнице, које је изграђено у посљедњој години борбе за одбрану светиња, већ и упознавање са формама функционисања Цркве у другачијим условима од наших широм православља, која могу бити корисна у нашем раду.
Прије избора за предсједника Братства православне омладине Црне Горе стекли сте искуство током учешћа у раду Православног братства Свети Арсеније из Даниловграда. Можете ли да подијелите са нама нека од тих искустава?
Ја сам имао част да један дужи период будем предсједник Православног братства Свети Арсеније. Православно братство Свети Арсеније из Даниловграда од свог оснивања 2000. године дио је Братства православне омладине Црне Горе и сва његова активност је у скаду са општим циљевима Братства православне омладине Црне Горе, које се између осталог огледало и кроз достављање извјештаја о раду управи Братства православне омладине Црне Горе, сваке године. Као једно од најактивнијих братстава у Црној Гори, Православно братство Свети Арсеније првенствено ставља акценат на учешће млађе популације у богослужбеном животу (поред саборног храма свете Текле у Даниловграду, на територији даниловградских парохија налазе се двије велике православне светиње – манастири Острог и Ждребаоник). Поред наведеног, мисија Цркве се остварује кроз разноврсне видове активности у оквиру Цркве – предавања, пројекције филмова, промоције књига, поклоничка путовања, изложбе, радне акције, спортско-рекреативне активности, еколошке акције и добротоворни рад. Све побројане активности имају за заједнички циљ продубљивање учешћа у животу Цркве, интензивирање међусобних братских односа и показивање дјелотворне љубави према људима и према свијету који нас окружује.
Примјер рада даниловградског братства може да послужи као лијеп примјер за она братства која тек почињу са радом, јер се кроз овакав активизам изграђујемо као зреле хришћанске личности и налазимо своје мјесто у Цркви, а Црква, са своје стране, постаје дом који ми градимо и у њега се уграђујемо.
Кад већ говоримо о различитим аспектима дјелатности братства, можете ли да нам формулишете и објасните богословски и еклисиолошки утемељење братства у животу Цркве?
Да бисмо разумјели еклисиолошку оправданост постојања братства, чија природа извире из саме природе Цркве, послужићемо се цитатом свештеника Вадимира Зелинског, који о односу црквене заједнице и братства каже овако: „Братство представља остварену заједницу, то јест пуноћу општења. Истинско општење, пак, значи даривање самог себе другоме. На умијећу давања себе, на способности да се личност другог прими као дар, рађају се везе међу људима које стварају и чине заједницу. Јака и облагодаћена заједница рађа братство. Братство је сусрет са Богом који се продужава кроз нас у сусрет са ближњима.” Као што видимо из наведених ријечи оца Владимира, братство треба да буде испуњење идеала заједнице са Богом и са ближњима, односно испуњење онога што је циљ и назначење наше црквене заједнице уопште, или простонародним језиком речено – братство треба да буде духовни мотор једне заједнице, да свједочи шта значи у пракси вољети Бога и ближњега.
У другим помјесним православним црквама је идеја оснивања парохијских братства у новије вријеме била виђена као главни вид интензивирања мисије Цркве међу младима и њене присутности у млађем нараштају, то јест сусрета Цркве са савременошћу, чија је квинтесенција покољење младих. Овакве идеје су успијевале са промјенљивим успјехом, што због недостатка ревности, што због бирократских препрека. У свјетлу реченог, примјер организације братстава у Црној Гори, која постоје скоро у свим градовима, показатељ је како се овај идеал може на успјешан начин остварити. Плодове тог рада можемо видјети у наше дане управо око нас. Док у неким другим хришћанским деноминацијама, па понегдје и у помјесним православним црквама, пратимо опадање броја вјерних, у чијој популацији претежан удио чини старија популација, у нашој црквеној заједници већину чине млади, што представља својеврсни путоказ у остварењу присуства Цркве у наше вријеме, бременито небивалим искушењима за хришћане и за човјечанство уопште.
Сабрања православне омладине и рад вјеронаука при парохијским заједницама, умногоме су доринијели да млади у цркви у Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-нишићкој покажу шта је то прави литургијски живот. Каква треба да буде улога младих у организацији црквеног живота?
У периоду безбожништва, који је на нашим просторима трајао од завршетка Другог свјетског рата, па готово до у наше дане, стварана је слика о Цркви као о музеју прошлости и као сервису за сахране и парастосе, гдје нема мјеста за ријеч о будућности. Оваква слика је свакако била лажна и сасвим супротна ономе што је природа Цркве Христове, као благовјести која јавља о Вјечно Новоме и која упућује свој поглед не на прошлост, већ управо на будућност, ка Есхатону, Будућем вијеку. Од самог почетка, од апостола Христових, који су били млади људи, Црква је стециште младих душа, жељних Ријечи Божије.
Обнављајући савјест у душама људи након година обезбожености, наша Црква се прије свега обраћала младима, који нису били индоктринирани покојном идеологијом и који су у проповиједи Цркве видјели нешто ново и окрепљујуће. Учешће младих у црквеној заједници чини ту заједницу динамичном, пошто су млади, по природи ствари, носиоци енергије и идеја, те њихово присуство преображава заједницу. Млади никада не бивају пасивни посматрачи већ траже активно учешће у животу Цркве, траже да буду корисни. Управо на том плану братства, каналишући енергију младих на врлину, на добро и на изграђивање себе и људи око себе, спасава омладину од опасности порока нашег времена, којих има сијасет, а који могу њихову енергију, умјесто на пут човјечности, усмјерити ка деструкцији.
У том смислу можемо казати да су школе вјеронауке, које од најранијег узраста гаје код дјеце и омладине хришћанске врлине и уче их вјечним истинама наше вјере, те након тога у радом у братствима, као пољу гдје у пуном обиму може да се изрази њихова креативност, црквену заједницу у Црној Гори учинили примјером жуборења живота у Цркви за оне хришћанске популације које су уморне од постомодерне пустоши и онога што се у најновије вријеме зове „постистина“. Дакле, Христос као Једино ново под сунцем, како је то волио да каже блаженопочивши митрополит Амфилохије, даје прилику свима да у Цркви осјете шта значи живот у својој пуноћи.
Благодаримо Вам на издвојеном времену за овај разговор, на крају која је ваша порука и поука младим људима данас, који су гладни Истине? На који начин да пронађу своје мјесто и улогу у друштву?
Млади људи су по неопогрешивом зову свога срца пронашли пут за своје мјесто у друштву и своју друштвену улогу у наше дане када су се окупили око својих светиња и око своје Цркве. Многи су од њих испред својих храмова и манастира први пут у животу изговорили чудесну Христову молитву „Оче наш“, испуњавајући Христову ријеч „овако молите се ви“. Њихова љубав и ревност за светињу им је указала прави пут – на двери црквене, које и јесу улазак у Царство небеско. Да бисмо свој пут могли смислено наставити, потребно је да, следујући благослову, заједно са нашим браћом и сестрама, даље изграђујемо себе у цјеловите личности. У томе нам може помоћи учешће у раду православних братстава, гдје једни од других учимо и једни другима бивамо примјер.
Стога бих овим путем позвао све младе људе који су се обрели у Цркви, који улазе у Цркву или би жељели да постану дио овог вјечног сабора Цркве Божије, да се јаве својим парохијским свештеницима и да затраже од њих благослов за укључивање у рад братства, свако у свом граду. Непоновљиво искуство међусобне љубави које ће стећи радом у братству даће им могућност да буду не само добри хришћани, него и узорити и корисни чланови друштва уопште, који слободно и храбро могу да посвједоче да њихов живот има смисао, а понајвише да својим примјером улију наду у тај смисао свима у свом окружењу.
Разговарао Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре
