Цетиње, 16. јул 2018.
Министар Богдановић и његова партија нас, нажалост, нису изненадили својим екстремистичким језиком усмјереним против Митрополије црногорско-приморске.
Десетине флоскула је упаковано у њихова саопштења. Сваку смо већ одавно чули и нису ни најмање оригиналне. Не очекујемо бољи однос. Министар, док је био градоначелник Цетиња, имао је игнорантски или отворено непријатељски однос према Митрополији, као и многи функционери те партије.
У конкретном случају се њихове примједбе састоје у томе да је „спорни“ парастос Драгољубу Михаиловићу у сеоској цркви у Жлијебима код Херцег Новог, наводна провокација Митрополије усмјерена против Црне Горе, њеног друштвеног склада и, замислите, антифашизма уопште.
На првом мјесту, министар и остали критичари превиђају да је ово парастос првјенствено царској породици Романов над којом је извршен најсуровији злочин од бољшевика у XX вијеку. При томе, требали би да знају да личност генерала Михаиловића и његово дјеловање у Другом свјетском рату до данас није до краја расвијетљено и око њега не постоје једнозначна и једнодушна мишљења. Но, нешто се засигурно зна: убијен је од Брозових власти послије комунистичког судског процеса, који не би издржао ни најблаже правно преиспитивање, како тадашњег, а особито данашњег правног поретка. Његови егзекутори су сакрили његов гроб. (Сјећамо се сви реновирања гробова окупаторских војника у Црној Гори, што је основна људска обавеза и за сваку похвалу) Зна се још и да је био и врховни заповједник Југословенске војске у отаџбини и Министар војске Владе Југославије у егзилу која није била у Берлину (нити је он био повјереник оне у Загребу, као што је био аутор дијела химне која се данас поје у Црној Гори), него у Лондону. Треба ли такође да подсјећамо да је та Влада формирана након пуча у којем је пало намјесништво због приступања Тројном пакту? Један од најватренијих слободоумних говора је тим поводом на Радију Београду одржао Патријарх српски Гаврило Дожић, бивши Митрополит црногорско-приморски. Знамо још и да је Михаиловић носилац највиших савезничких одликовања САД, Француске и Пољске, као први покретач отпора против нацифашизма у Европи. Не сумњају ваљда министар и ДПС у антифашизам једног Трумана или Де Гола? Дабоме да знамо и за много његових контроверзних одлука учињених током тог смутног времена, али његово лик и дјело уопште није предмет нашег разматрања. Не треба изгубити из вида да ниједном министру или партији у САД, Канади, Великој Британији, Француској или Аустралији није пало на памет да оцијени парастос Михаиловићу као ”провокацију” нити нешто што ”нарушава култ антифашизма”.
Друго, организатор парастоса није Митрополија црногорско-приморска. То што медији тако сензационалистички представљају, не значи да је истина. Свештенство је позвано да одслужи парастос од стране удружења „Српски соко“ из Херцег Новог. А то није никакав скуп, гдје неко бива „слављен“ или „величан“, него се вјерници, предвођени свештенством, моле за опроштај нечијих гријехова и да се покојноме подари „милост Божија“. Сваки крштени човјек има право на ту молитву, био он на овој или на оној страни у Другом свјетском рату. Мало ли су свештеници партизана сахранили и парастоса им отпојали (сјећа ли се ко Ђиласове сахране са четири свештеника Митрополије на захтјев његове родбине?). Митрополит је не једном држао заупокојене службе за све пострадале у току Другог свјетског рата без разлике. Дакле, овај парастос је локална ствар једног села и једног удружења и није чак ни предвиђено да Митрополит буде тамо. Иначе, свештеници сами заказују и обављају и парастосе и остала богослужења и не питају свога Владику сваки пут треба ли да то ураде.
Свакако неће министар Богдановић и владајућа партија, која год да буде, одређивати коме ће се држати парастоси, ко је заслужио опијело, а ко није. Ко зна докле иду њихове амбиције? Јасно је како би то изгледало ако би партијаши и идеолошки острашћени појединци добили власт над Црквом. Претпостављамо да нико сем оних из њихове партије и припадника њихове идеологије не би били достојни да се крсте, вјенчају, нити би их ико смио сахранити. Такве су амбиције имали управо адепти и поклоници злочиначке и антиљудске нацифашистичке идеологије.
Не треба министар и остали браниоци да бране Црну Гору од Митрополије, јер на то немају права нити ауторитета. Нарочито не требају да је бране манипулацијама и прављењем атмосфере у којем Митрополију представљају као непријатеља ове земље, па чак и слободе, што она никад није била нити ће бити. Напротив, она је једина која данас окупља потомке свих завађених у том несрећном рату, и у оним ранијим сукобима, оних који се данас овако и онако изјашњавају, говоре овим или оним језиком. Сви су, у огромној већини, уз своју Цркву.
Но, све је ово неважно пред чињеницом да тај исти министар и њему слични немају никакав проблем да пјевају, и то у државној химни, стихове осуђеног ратног злочинца Секуле Дрљевића, којег је осудила иста власт, као и Михаиловића, с тим што овај први нема никакву сарадњу са савезницима, већ је био досљедан службеник једне од најсуровијих марионетских држава – НДХ. Но, рећи ће неко, не држе му парастосе. Можда, али држе лажне, у изведби распопа Дедеића. Крста Зрнова је осудила иста власт и убили исти државни органи, који су то урадили са Дражом. То министру не смета да, раније као градоначелник Цетиња, држи говоре над његовим гробом у Липи Цуцкој. Крсту се може јер је Катуњанин, а Дражи не може, ваљда, јер је Србијанац. Тадашња власт их је једнако држала за ратне злочинце.
Какво је то лицемјерје у питању?
Узгред буди речено, Митрополит Амфилохије је у Липи Цуцкој држао парастосе Крсту Зрнову док министар, његови истомишљеници и распопи (којима министар зида ”цркву” на Цетињу, а пријети и да ће стрпати у пећину икону Богородице Филеримске, добијене од царске породице Романових – чији парастос не случајно игнорише), који данас посјећују његов гроб, нису знали ни ко је он.
Револуционарна „правда“ је била оштра према Дражи и према Крсту Зрнову, који су радили што су знали и умјели, не увијек најбоље и савршено, као и сви у тим изузетно смутним временима, а судећи по министровом и саопштењу његове партије, не би ни они били блажи према својим неистомишљеницима да им може бит’!
