Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије служио је са свештенством, на празник Светог пророка Илије, у суботу 2. авгусра 2025. године, Свету архијерејску литургију, у храму посвећеном Светом Илији на планини Бјеласици.
У литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ.
По одслуженој Литургији, празнична литија опходила је храм, а потом је освештан и преломљен славски колач и благосиљано жито.
Владика је са свештенством, освештао крстове за цркву и звоник.
Празник Светог пророка Илије – Илиндан и храмовну славу, храма на самом врху дивне планине Бјеласице, који је метох манастира Мајсторовина, архипастирском бесједом честитао је Високопреосвећени Митрополит Методије.
„Овдје су се одвајакада наши стари окупљали, издизали љети то мала што су имали, богатства овдје догонили и по пола године или мало мање овдје проводили, бивајући ближе Богу. Сав тај успон који смо, ево, и ми данас прешли доље од подножја, од Бистрице ријеке и Лима, па до врха ове планине, који су и они, сваке године, пролазили, издижући са својом стоком и чељадима на ову планину, то је једна слика хода и успињања духовног од кад се родимо, па до гроба док нас не прими, идењу оним путем који су исти ти наши преци утабали, са истим оним системом вриједности и начином живота, а понајприје духа који су они носили, а који су нам пренијели, са истим таквим ми треба данас да идемо и да ходимо, правећи сваки корак овдје док смо живи у овом привременом, овоземаљском животу.
Бог који је све ово овако дивно створио, а ову љепоту, више и боље се види кад се попнемо на ову планину, овај земаљски шар, даље нам досеже поглед, отвара нам се боље душа, постајемо пред овим величанством ове планине некако кроткији, смиренији, гледајући ово пространство, овдје је небо веће, нема ништа да нам га заклони. Све је небо, само ово мало земље овдје на овом врху што је под нашим ногама и онда се и ум успиње ка Богу. А кад видимо овакву љепоту, коју је Бог створио, онда знамо и сјетимо се оно што смо учили и чули и читајући у Светом писму да је Он ово створио све из љубави своје према творевини својој. И све је стварао не да би то имало неки свој засебан живот, одвојен од Њега него да би то све с Њим у заједници, у љубави било са Светом Тројицом Богом љубави“, казао је Владика.
Додао је да је као круну свог стварања на крају створио оно најљепше што је замислио у предвјечном плану своме, а то је човјека по лику своме с којим може да сабесједи, да говори, који има ум, и разум, и срце.
„Може бесконачно да узраста и усавршава на духовном плану, јер је по лику Његовом саздан, давши му све ово да му буде на услузи, под његовим ногама и на његову употребу и да све служи њему. А онда, као што чусмо у светим молитвама, док смо крст освештавали, тада, преступивши заповијест у рају Адам и убравши оно, значи не уздржавајући се, хтио је да постане нешто без Бога на наговор демонски змије, да направи неки корак без Божјег благослова на ономе и у ономе и он који је и све створено љубављу Божјом. И онда се десила трагедија коју живе све генерације људске до краја свијета и вијека, а то је да смо отпали од раја и да овдје са тим палим стањем, у овој творевини живећи, све је од нас на крају овдје од палог човјека се заразило и пало, у овој долини плача. Цио свијет у злу лежи не зато што је тако створен, не дај Боже, све је створено добро, али наше пало стање је све контаминирало око нас и цијела атмосфера око нас је пала. Сви који овдје живимо знамо да се највише боримо са самим собом и својим слабостима, са својом палом природом.
Љубав Божја, која није могла више да гледа како пропада свијет и род људски, онда је Бог Отац који је начело и узрок Сина који се од Њега родио и Духа Светог који од Њега происходи, који су Њему равноначални, једносуштни, једнаки по суштини, по природи, Богови, лице Сина и лице Духа Светог као и лице Оца. Сви су једнаки по својој божанској природи. Он шаље свог Сина једнороднога да се оваплоти, да постане један од нас, да узме све те слабости, природу палу људску на себе и у својој личности је сједини са божанском природом. У том споју божанске и човјечанске се сва твар кроз људску природу спашава. То је суштина наше хришћанске вјере. А они апостоли, који су били рибари, који нису били философи, нити теолози, нити образовани људи имали су само један задатак да свједоче оно што су својим очима видјели, а то је да је Исус Христос Син Божји и Спаситељ“, бесједио је Његово високопреосвештенство.
Кад је Он дошао у овај свијет, по ријечима Владике Методија, није дошао као велики син Божји, царски син да Му се сви клањају и падају пре ноге Његове.
„Родио се у пећини, чак, није ни у кући, ни у дому. За Њега мјеста није било. У смирењу и кротости, ненаметљивости ишао је тихо 30 година до свог пунољетства и онда почео да проповједа. Гдје год су почињали да Га славе и да Га прослављају Он је бјежао од те земаљске славе и популарности. Кад је лијечио и исцјељивао, говорио је: Немојте то никоме рећи, идите, покажите се тамо, али не говорите о мени. Немојте о мени говорити, да мене људи због тих спољашњих дјела која чиним не прослављају на површан начин. Њему је стало, не да они иду масовно за Њим него да разумију оно због чега је Он дошао у овај свијет, а то је да повјерујемо да је Син Божји и да оно што говори је једино спаситељно за нас. Онда, на Гори преображења, кад се јавио и преобразио, опет, не пред великом масом људи и свијета који су Га пратили, него је повео само љубљене ученике Јована, Јакова и Петра на Гору Таворску и пред њима се преобразио да они виде божанску природу Његову у свјетлости божанској“.
„Они, паднувши доље од толике благодати Божје, не могући више да гледају у Њега, јер је свјетлији био од сунца и бјељи него што бјељила може хаљине да убијели, а онда су видјели пророка Илију и пророка Мојсија који стоје поред Њега, а то значи разговарају с Њим, а то значи да цјелокупни Стари завјет и књиге закона и пророка, најављујући и предсказујући, наговјештавајући Њега потврђују Исуса као Сина Божјег. То је онај упокојени свијет, Мојсије који се упокојио представља тај свијет који умро, тај дио човјечанства, а Илија представља живи свијет, јер он није смрти окусио, као што знате из његовог житија. Он се, прије него што је окусио смрт, узнио на небеса на огњеним колима и по предању ће да дође кад буде други долазак Христов овдје пред Страшни суд, да још једном проповједа него се то деси човјечанству покајање. Онда ће га убити на улицама великог града. Дакле, Илија представља живе који нису окусили смрти и у том преображењу исповједају га и умрли и живи, и небо и земља“, поучавао је Митрополит Методије.
Навео је да је глас Очев свједочио Сину свом на Јордану, на крштењу: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте, а Дух Свети у виду голуба сишао му на главу, гдје су свједочили о Његовом божанском поријеклу.
„Дакле, ништа друго носу имали у задатак Свети апостоли, не пуно да мудрују и разглабају и да причају о Његовој појави ко је Он, осим о томе да свједоче, да живе оно што им је Он рекао и да то свијету свједоче. Ми као хришћани ни на шта друго нисмо призвани, као што нису били ни наши преци, осим да идемо тим путем и да другима свједочимо тај пут, пут пророка Мојсија и славног Илије, пут Светих апостола, светитеља Божјих, проповједника великих, учитеља Цркве, Светог Саве, Симеона, Светих Немањића, Светог Василија и Петра Цетињског све до данашњег дана.
Нека би молитве Светог Илије, кога је у колијевци док је лежао његов отац, гледајући како га анђели у огањ повијају, а пламеном га хране, наговјештавајући његову пламену вјеру, молитву и карактер и наговјештавајући шта ће он да буде; нека молитве тог великог пророка гдје ниједне планине у нашој земљи, међу нашем народу, ни главице, ни брда нема а да није храм ту постројен, њему посвећен, да нас утврди на овом путу да и ми будемо пламене вјере као што су преци наши били витезови духа и да опстанемо и одржимо се у овом смутном времену и свијету који се мало боље са ове висине, кад погледамо у ту долину доље, види“, рекао је Митрополит.
Подсјетио је да има један космонаут новијег датума, који проводе у васиони, у неким капсулама по пола године, гледајући на земљу, и дао је, кад се вратио и стао опет на земљу своје размишљање и сагледавање свега у том времену док је био ван, посматрајући земљу из једне друге перспективе.
„Каже: Помислио сам и схватио да је доље све што се на земљи дешава једна велика лаж. Лаж су и берзе, и економије, лаж су и дипломатије, ратови, међусобни сукоби. Та земља која је толико прелијепа и која се у том бесконачном пространству налази видимо да је то једна наша кућа и да сви у једној кући живимо. Кад би сви имали ту перспективу, а вјера даје ту перспективу, ништа дух од земље одлијепити не може осим вјере тврде и пламене молитве. Тек тада нам се свијест шири, сагледавамо и гледамо, не само из те васионске перспективе тог космонаута, него се стављамо, добијамо Христове очи и гледамо из божанске перспективе и посматрамо и себе и овај свијет. А онда је потпуно друга ствар. Никад више нећемо урадити оно што човјек уради у стању сужене свијести, помрачења док је духом, душом и тијелом приљубљен за ову земљу, за своје проблеме, грабећи оно око себе да што више стекне.
Чим се мало одлијепимо, схватимо једну дубљу истину, да сви живимо на једном парчету у васиони, које је наш дом и да смо призвани на оно, тим прије, да нам буду сви људи браћа, а камоли ми који смо и по души и по тијелу, и по духу и по крви, и по вјери, и по језику и по свему и наслеђу, и менталитету, и традицији једно. Никад више неће бити, такви ако будемо, мјеста расправама, раздорима, свађама, сплектама и препиркама, бићемо као једна браћа да проживимо ово мало што је остало да бисмо могли свијетлог образа после отићи пред наше претке, пред Светог Илију и пред лице Христа Спаситеља нашег.
Мени је први пут овдје, на овој благословеној планини, хвала игуману што је инсистирао толико и звао ме да дођем и драго ми је што сам дошао, иако тако нисам мислио док сам се пео овим путем, уз ову страну, не знајући куда ме овај пут води. Али, све је вриједјело и све вриједи, увијек ће вриједјети какав год да је пут, колико год да се промучимо и поднесемо и пређемо увијек вриједи кад се дође у ову љепоту да се овдје, најближи Богу помолимо на овом светом олтару, посвећеном Светом Илији, а у славу Спаситеља нашег Христоса, коме нека је слава са Оцем Његовим и Духом Светим у вјекове вјекова. Амин“, закључио је Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
