СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ЈОАНИКИЈЕ ЦРНОГОРСКИ: “ЗАВЈЕТ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА КНЕЗА ЛАЗАРА”
Прекјуче је био наш Видовдан. По пропису наше св. Светосавске Цркве ми смо у нашим храмовима отслужили св. литургије и парастос за покој блажених душа косовских мученика.
Као што је познато, на Видовдан 15. јуна (ст. кал.) 1389. године на Косову код Лаба, над ушћем у Ситницу, близу цркве Самодреже и Приштине била је битка између Срба и Турака.
Послије смрти цара Душана и битке на Марици, српска држава због неслоге великаша и других узрока почела је нагло да слаби. Тада су се Турци све више приближавали границама српске земље. Кнез Лазар самодржавни господин Србљем и Подунављу, и по државничкој способности, и по угледу који је уживао у своме народу, био је најпозванији да спаси и обнови државу Немањића. Он се у том правцу трудио свом душом и свим срцем својим, имао и лијепих успјеха, али на томе родољубивом раду сукобио се је с Турцима.
Из своје престонице Крушевца кнез Лазар је кренуо своју војску кроз Јанкову Клисуру, преко Куршумлије и на Косовом Пољу је чекао Турке. С честитим кнезом у свети бој за вјеру и отаџбину отишли су многи српски велможе. С њим су били Југ Богдан са својих девет Југовића, Милош Обилић, Косанчић Иван, Топлица Милан, Стеван и Лазар Мусићи, Оливеровићи, Димитрије Војиновић, Павле Орловић, Вук Бранковић, Влатко Вуковић и други.
Турску војску предводио је султан Мурат син Орканов, а с њим су били син му Бајазит, велики везир Али даша, беглербег Тимурташ и многи други турски великаши. По суду стручњака, Срби су имали око 35.000 људи, а Турци око 100.000.
Срби су изгубили битку, јер нијесу могли одољети знатно јачој сили. Што је велика ријеткост, у битци су погинула оба владара и кнез Лазар и цар Мурат.
“Обадва су цара погинула:
Од Турака нешто и остало,
А од Срба што је и остало;
Све рањено и искрвављено”.
Тако каже народна пјесма. Српски народ је тачно видио да је на Косову “Српско пропануло царство”.
Народ је оцијенио и то да су властела и широки слојеви народни дали максимум снаге и отпора; да и ако је пропануло није се пропануло срамно, већ славно, јер су Турци навалили снагом стихије, као море, као огањ, како су нам то сликовито описали писци древних наших Љетописа српски калуђери.
“Ту погибе славни кнез Лазаре
Ту погибе стари Југ Богдане,
Ту погибе девет Југовића,
Ту погибе Бановић Страхиња,
Ту погибе Милош војевода,
Сви осташе, госпо, у Косову”.
Осим њих, на Косову је изгинуо велики дио српске војске, а народна пјесма то је истакла овим дубоко болним и дивним стиховима:
“Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно”.
Српска Црква прогласила је кнеза Лазара великомучеником и светитељем. Његово тијело пренесено је с Косова најприје у Приштину, али послије три године његове св. мошти пренесене су у његову задужбину манастир Раваницу под Кучај планином, гдје су почивале 298 година. За вријеме сеобе под патријархом Арсенијем Трећим, Срби су мошти Лазареве као највећу светињу пренијели у Аустрију, носили их чак до Сентандреје, и послије извјесног времена смјестили у манастиру Врднику у Фрушкој гори у Сријему. Отада је Врдник прозван новом Раваницом.
Кроз вјекове српски народ побожно је приступао св. моштима Лазаревим, пред њима се молио Господу Богу, и налазио утјеке и мира духовног у најтежим временима своје историје. Споменућемо само једну личност, Јефимију монахињу из друге половине четрнаестог и почетка петнаестог вијека, ћерку ћесара Војихне, жену деспота Угљеше, брата краља Вукашина. Она је године 1402. на кадифи од које је начинила покров за ћивот светитељев, златом извезла своју чувену похвалу кнезу Лазару, у којој је излила сав бол своје отмене душе. Године 1941. да би се спасила ова велика светиња, мошти св. великомученика Лазаре пренесене су у Београд.
Косовској трагедији, која је тако дубоко потресла живот нашега народа, народна је пјесма дала високи морални смисао, религиозну основу, чак и карактер жртвеног приноса. Стога је Косово наш велики бол и наш велики понос.
У свијету су од искони постојали два погледа на живот: ИДЕАЛИСТИЧКИ и МАТЕРИЈАЛИСТИЧКИ. Од увијек су постојали људи који су се више бринули за ДУШУ и људи који су се више бринули за ТИЈЕЛО.
Господ Исус Христос лијепо је описао та два типа људи у лицима двије рођене сестре Марије и Марте. Као што је познато, оне бјеху сестре пријатеља благог Учитеља Лазара, а живјеле су у своме родном селу Витанији на подножју Маслинске Горе. Када их је Господ једном приликом посјетио у њиховој кући, Марта као свака добра домаћица бринула се да што боље угости свога госта, а Марија је само слушала ријечи Учитељеве. Спаситељ је дао Марији за право. “А Исус одговарајући рече јој: Марто, Марто, бринеш се и трудиш за много. А само је једно потребно. Али је Марија бољи дио изабрала, који се неће од ње узети”(Лк. 10, 41-42).
Кнез Лазар, као и његов народ, био је веома побожан и одан својој Цркви. То је он доказао својим животом и радом. У својој престоници Крушевцу сазидао је цркву Лазарицу. Већ смо поменули његову задужбину Раваницу, а помогао је зидање манастира Горњака и других храмова Божјих, ревносно вршио дјела милости душевне и тјелесне. Његова вјера бјеше чврста као стијена, нада у Бога велика, а љубав према Господу Богу и ближњему своме неизмјерна. И пошто је такав био у животу своме, народна пјесма о боју на Косову на слиједећи начин описује дијалог између Пресвете Богородице и кнеза Лазара. Сама књига Св. Богородице кнезу бесједила:
“Царе Лазо, честито кољено,
Коме ћеш се привољети царству?
Или волиш царству небескоме,
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи колане,
Витезови сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините,
Сва ће турска изгинути војска.
Ако л волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву,
Па причести и нареди војску,
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш, кнеже, шњоме погинути.
Мисли царе мисли свакојаке:
Ако ћу се привољети царству,
Привољети царству земаљскоме,
Земаљско је за малено царство,
А небеско увјек и до вјека.
Цар вољеде царству небескоме:
Па сакроји на Косову цркву
Па дозива српског патријарха
И дванаест великих владика
Те причести и нареди војску. “
Кнез Лазар је, дакле, за ИДЕАЛИЗАМ, а не за материјализам, он је више полагао на ДУШУ, него на тијело, он је био за ЦАРСТВО НЕБЕСКО, а не за ЦАРСТВО ЗЕМАЉСКО. Многи људи не припадају искључиво једном или другом погледу на свијет и живот, већ и једном и другом, са превагом једноме или другоме. У такве је спадала и Марта.
Неки људи њих је врло мало у овоме свијету, то су светитељи припадају искључиво ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМЕ, а многи људи у данашње доба, на жалост, сувише многи, искључиво су за ЦАРСТВО ЗЕМАЉСКО. Јеврејин Карл Маркс до максимума је развио култ материјализма. Његови поштоваоци комунисти из свога програма избрисали су три човјечанству најмилије ријечи: БОГ, НАРОДНОСТ, ПОРОДИЦА. Они су против ИДЕАЛИЗМА и пропагирају најгрубљи МАТЕРИЈАЛИЗАМ. За њих не постоји душа и царство небеско.
На велику жалост наше заједничке мајке Св. Светосавске Цркве и на страховиту штету нашега народа, потоњих година лажни учитељи успјели су завести и за своју науку придобити велики дио нашега народа, нарочито омладине. Они отидоше за Карлом Марксом, отидоше у комунисте, народ одведоше у провалију и пропаст. Наш је идеал Христос. Св. великомученик кнез Лазар у животу свом био је вјерни сљедбеник Спаситеља свога и знаменити син српскога народа. Стога свакоме ко жели да буде добар хришћанин и добар Србин, треба у животу да буде идеал ЦАРСТВО НЕБЕСКО, треба да испуни ЗАВЈЕТ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНКИКА КОСОВСКОГ КНЕЗА ЛАЗАРА.
МИТРОПОЛИТ
ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
Јоаникије
(Текст Митрополита Јоаникија објављен у “Гласу Црногорца” бр. 130, стр. 2 од 30. 06. 1942. године)
Видовдан је душа Србинова!
ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ
ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
ЊЕГОВОЈ ЕКСЦЕЛЕНЦИЈИ
АРМИЈСКОМ ЂЕНЕРАЛУ
АЛЕКСАНДРУ ПИРЦИО БИРОЛИ,
ГУВЕРНЕРУ ЦРНЕ ГОРЕ
Цетиње
На неколико дана пред Видовдан (28. јуна) прошле године са изненађењем и жалошћу сам прочитао у “Гласу Црногораца” да је Високи Комесаријат за Црну Гору забранио служење парастоса на Видовдан погинулим Србима на Косову године 1389. на челу са њиховим владаоцем и мучеником кнезом Лазаром, кога је Српска православна црква прогласила својим светитељем. То ме утолико више изненадило што Видовдан није био државни празник већ црквени и не само што се тога дана увијек вршио парастос у слободној Црној Гори и Југославији, већ ни Србима у Аустро-Угарској ни аустријска ни угарска влада нијесу забрањивале ту утјеху.
Познато ми је да је високи представник Италијанске цивилне Власти у Црној Гори донио такву одлуку, на жалост, на предлог једнога Црногорца. Као странац, не познавајући нашу историју и нашу књижевност, он није знао да ће таква његова одлука бити увреда и бол за наш народ. Он је био човјек племенитог срца и високе културе, али у овом случају није поступо мудро. “Quandoque bonus dornitat Homerius” (Horatius, “De arte poetica”).
За Србина је Косово велико и свето име. Косово је трагична Жртва за наш народ. Оно је наш велики бол и наш велики понос. За све који у том боју погибоше, наша народна пјесма је рекла: “Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно”.
Митрополит Петар Други Петровић Његош у “Горском вијенцу” пјева о Косову у стиховима 198 до 278, и Краљ Никола Први Петровић Његош у своме дјелу: “Пјесник и вила” о Косову пјева од стр. 371 до 385.
Као што је познато, комунисти у својој агитацији за побуну пред 13. јули прошле године, иако за њих не значи ништа све што је српско и православно и што је свето нашему народу, оштро су пред народом нападали ону одлуку Високог Комесаријата и доказивали народу да нам Италијани забрањују што нам је најмилије и најсветије.
Из до сада наведеног, увјерен сам да ће Ваша Ексцеленција увидјети неоправданост поменуте одлуке високог Комесаријата и одмах дозволити дозволу служења парастоса Косовским Мученицима на Видовдан 28. јуна у свима парохијским и манастирским црквама у Црној Гори са пригодном проповиједи свештеника што ће бити на велику радост националиста, и на чему ће Вашој Ексцеленцији народ Црне Горе бити вјечно захвалан.
Изволите, Ваша Ексцеленцијо, и овом приликом примити израз мога дубокога поштовања.
ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ
ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
Јоаникије
(Допис Митрополита Гувернеру Црне Горе армијском ђенералу А. П. Бироли М. бр. 957/12. 06. 1942. г.)
