Gračanica – Oslobodi se Crna Gora! A kad ćemo mi, kaže Dejan Krstić iz Gračanice. Posle dva meseca protesta, njihove snage i iznenađujuće žilavosti, većini u regionu, naročito uključujući one koji su ugroženi, čini se da je Crna Gora slobodna. „Ovi ljudi u litijama ne pristaju na društvo u kome su poniženi i označeni kao građani drugog reda. U stvari litije liče na pobunu robova, a da je reč o navodnoj slobodi veroispovesti, robovi se ne bi bunili, pre će biti da je ovaj zakon trebalo da označi potvrdu tog robovlasničkog prava”, smatra književnik iz Podgorice Radomir Uljarević.
Taj osećaj je isti ovog četvrtaka na ulicama crnogorskih gradova. On je suprotan većinskom iskustvu u odnosu sa Crnom Gorom, koje je nametnuo Milo Đukanović i njegov aparat. Doživljaj zemlje je postao kombinacija ležanja na plaži i hipertrofirane lokalne istorije. Sve ponižavajuće odluke, sigurno i bez kompromisa, donosio je autokrata s podrškom Zapada: referendum, promena imena jezika, priznanje nezavisnosti Kosova, ulazak u NATO…
„Preko 85 odsto građana je bilo protiv odluke vlade da prizna Kosovo. Ali mi smo ipak priznali Kosovo”, izjavio je pre dve godine uoči posete Prištini predsednik Vlade Crne Gore Duško Marković. Omaklo mu se interno istraživanje javnog mnjenja, verovatno i zbog sigurnosti i brzine kojom su razbili demonstracije u Podgorici, organizovane 2008. nakon priznavanja kosovske nezavisnosti. Iza te noći pune suzavca ostala je slika sveštenika raširenih ruku između policije koja ispaljuje suzavce i demonstranata što zgradu parlamenta i policiju zasipaju kamenicama. Iz jednih i drugih je izbijao bes, samo je sveštenik Jovan Plamenac, nalik krstu, mirno stajao između njih. Šta ga je pogodilo, to samo on zna. Znao je da su provokatori i naivni demonstranti doneli vreće kamenja s obale Morače ispod Nemanjinog grada, znao je da su mu negde u oblacima suzavca otac Mitar i sin Krsto. Tri generacije poznate porodice Plamenac bile su na podgoričkoj ulici. S iskustvom stečenim u beogradskim protestima, unuk Krsto je svom đedu navukao džemper preko glave i izvlačio ga iz suzavca i mase, dok je kuljao gnev i dok su od države Crne Gore branili Kosovo.
Odbranu svetinja u Crnoj Gori započeo je davne 1972. Iso Mahmutović, koji je izveden s grupom svojih radnika da sruši Njegoševu kapelu na Lovćenu. „Ja neću da rušim svetinju!”, rekao je i odložio pijuk. Tim činom se ovaj Musliman gotovo upisao u „Gorski vijenac”, a postoje najave da bi uskoro mogao dobiti i ulicu u nekom od crnogorskih gradova. U to vreme je, protiveći se skrnavljenju Njegoševog zaveta, veliki srpski slikar Petar Lubarda naslikao „Sumrak Lovćena”. Dramu koja će da raste oko obezglavljenog Lovćena i samu sliku Mića Popović je objasnio rečima: „Gnev raste u tišini. Zastrašujuće.”
Devetnaest godina kasnije u duhovno potpuno razorenu Crnu Goru došao je mitropolit Amfilohije. Tajna služba je smatrala da se crkva nikada neće oporaviti i njeni šturi izveštaji o njegovom radu izgledali su ovako: „Amfilohije s grupicom sledbenika bio u Nikšiću; posle „Oluje” 1994. – Amfilohije s grupicom sledbenika i izbeglicama iz Hrvatske služio u Herceg Novom; posle bombardovanja 1999. – Amfilohije s grupicom sledbenika, izbeglicama iz Hrvatske i s Kosova, počeo da gradi crkvu u Baru; posle Zakona o slobodi veroispovesti 2020. – Amfilohije i pedeset hiljada ljudi na ulicama Podgorice!” Kada su ga 2018. u Baru, tokom gradnje crkvice po uzoru na Njegoševu kapelu, više u šali pitali: „Kad ćemo podizati onu pravu na Lovćenu?” Kratko je odgovorio: „2020. godine.” Niko mu nije verovao, a danas se na ulicama gradova u Crnoj Gori vidi da je kapela obnovljena u ljudima, da je odbranjen Njegošev zavet i da je sasvim izvesna njena fizička obnova.
Koliko se može ovako i šta vlast sprečava da napravi teške incidente kao što je to činila ranije? Jednim delom demokratičnosti pokreta u Crnoj Gori doprinosi i tehnologija. Svakog trenutka hiljade telefona snima sve što se događa. Snimaju doušnike na zgradama, snimaju sebe i svoje, snimaju policiju i istog trena hiljade ljudi iz hiljadu uglova prati i beleži svaki pokret. Tehnologija je pobedila strah jer je Milivoje Brković Brdža Crnoj Gori pokazao kako mu svemoćna Milova policija ne može ništa i da ih je nadigrao.
Pokret nade u koji su integrisani sloboda, demokratija, vera i nacija dao je svoje praktične i idejne odgovore.
Postkomunistički lideri su lako oduzimali energiju nacionalnim i nacionalističkim pokretima i hvatali snagu njihovih najjačih talasa za svoju stvar. S građanskim pokretima je stvar malo komplikovanija zbog širine kritičkog mišljenja i mase pojedinaca koja razmišlja svojom glavom. Hrišćansko-građanski pokret i protest je tek potpuna nepoznanica. Kako izazvati bes, kako napraviti dovoljno veliku provokaciju prema ljudima koji se raduju? Toliko nasmejanih ljudi na jednom mestu i brige za druge i drugačije nije videla istorija ovog prostora.
„Raduje se i staro i mlado jer našim litijama diše duh slobode. Stari su se đavoli bojali od krsta, a ovi se današnji boje od slobode”, rekao je u četvrtak na litiji Miodrag Todorović, nikšićki sveštenik.
Đukanović nema metodologiju, nema kapacitet, nema čulo da preuzme snagu pokreta u Crnoj Gori. Do decembra je bio vlasnik ove zemlje, a za dva meseca je većinski ona zauvek otišla od njega. Ostao mu je samo gnev.
Autor: Živojin Rakočević
Izvor: Politika
