Дјетињство се гради кроз оно што дјетету свакодневно пружамо — вријеме, пажњу, сигурност, разговор и љубав. Обзиром на то да су екрани постали дио свакодневице, а породични живот све испуњенији обавезама, питање како сачувати дјетињство као простор игре, блискости и повјерења – постаје све важније.
О томе је овог јутра говорила Дорис Димитријевић, мастер учитељ, ауторка пројекта „Чаробно одрастање“, пјесама и материјала посвећених дјеци и породици. Рођена у Сплиту, одрасла у Земуну, а данас настањена у Њемачкој, Дорис свој рад посебно усмјерава и на дјецу српске дијаспоре, његовање језика, културе и духовног наслеђа, као и на рад у оквиру црквене заједнице.
Говорећи о раду са дјецом, Дорис Димитријевић истиче да је свако дијете посебан свијет, са сопственим ритмом, потребама, страховима и радостима. Понашање дјетета, како каже, често говори више од ријечи, па иза онога што одрасли назову непослушношћу или тврдоглавошћу – може стајати потреба да буде саслушано, прихваћено и вођено.
„Дјетету заиста није потребан савршено одрастао човјек, него онај ко ће га истински видјети, прихватити и бити ту док расте“, поручила је Дорис, наглашавајући да одрастање није трка и да дијете није пројекат који треба што прије привести некој следећој фази. Важно мјесто у разговору заузело је питање времена које родитељи проводе са дјецом. Технологија сама по себи, сматра наша гошћа, није проблем. Проблем настаје онда када екран почне да замјењује однос — разговор, игру, причу, загрљај и стварно присуство родитеља. За дјецу која одрастају ван матице, важан је и осјећај припадности. Језик, ћирилица, пјесма, обичаји и сусрети са другим породицама нису само чување успомена на прошлост, већ и начин да дијете упозна своје коријене и изгради свијест о томе коме и чему припада. Посебно је значајно што се овај рад одвија и у оквиру црквене заједнице.
Породица, школа и Црква, како је истакла Дорис Димитријевић, могу бити три важна мјеста на којима дијете проналази љубав, знање, сигурност, своју заједницу и духовни ослонац.
Разговор је био прилика и да најави нову књигу „Дио моје душе“ у којој су сабране пјесме о животу, породици, вјери, духовности, природи и људима који су је својим животом или сусретом подстакли на стваралаштво. Говорила је и о сарадњи са Драганом Д. Мирковић и пјесми „За нас је живот пјесма“, као и о бројним сусретима са дјецом и породицама у парохијама широм Европе. Та гостовања, како каже, потврђују колико је људима у дијаспори потребан сусрет — прилика да њихова дјеца чују свој језик, упознају другу дјецу и осјете да су дио шире заједнице. Посебну поруку упутила је и родитељима. Дјетињство се не дешава једног дана, када обавезе буду завршене, већ сада — у јутарњој журби, у разговору током повратка кући, у питању на које родитељ ипак одговори и у причи пред спавање. Дјеци је поручила да буду радознала, да питају, истражују, играју се и да се не плаше грешака. Ипак, једна њена реченица посебно остаје: „Не журите да порастете.“
Разговор са Дорис Димитријевић за собом оставља једну велику истину: дијете најприје памти однос. Памти ко га је саслушао, ко му је пружио руку, ко се са њим помолио, ко је имао времена за његово питање и ко му је показао да је вољено. Хришћанско васпитање не почиње великим ријечима, већ управо у дому — у примјеру родитеља, у молитви, праштању, доброти, стрпљењу и одговорности према другом. Дорис Димитријевић своју поруку најбоље је сажела у стиховима из нове књиге: „Заливајмо дјецу вјером, лијепим ријечима, милујмо их погледима, разумијевањем. Обаспимо их пољупцима, разговорима, правим истинама, никако подсмијевањем.“
У свијету који од дјеце често тражи да што прије одрасту, можда је најважније да им сачувамо оно што им је Бог даровао — дјетињство, али и да их кроз њега научимо љубави, доброти, вјери и људскости.
