Једна од ријетких умјетничких дисциплина која од човјека тражи стрпљење, тишину и унутрашњу сабраност, јесте управо дуборез. Резбарење у дрвету, спој занатске вјештине и духовне пажње, вијековима је било присутно у православној култури, посебно у простору храма, гдје је дрво добијало облик служења, а умјетност смисао трајања.
О овој умјетности у јутарњем програму нашег радија разговарали смо са Николом Бутулијом из Требиња, самоуким дуборесцем чији радови данас чине дио бројних домова и православних храмова у Херцеговини и ширем региону. Његов пут ка дуборезу настао је из постепеног унутрашњег усмјерења и сусрета са традицијом, започетог у радионици манастира Тврдош уз подршку и препознавање владике Григорија.
За један квалитетан рад, истиче Никола, потребно је три до четири седмице. У раду користи липу, дивљу крушку, храст и трешњу – врсте дрвета које, захваљујући својој структури и текстури, омогућавају прецизну обраду и јасноћу мотива.
Бутулија је указао на значај преношења знања, посебно међу млађим генерацијама, који су, како је навео, итекако заинтересовани за ову врсту рада. Управо се у томе види и будућност ове умјетности.
Дуборез Николе Бутулије показује како древна техника резбарења у дрвету може оживјети традицију у данашњем времену, као и лични стваралачки траг. Његов рад на веома лијеп начин одражава посвећеност, стрпљење и љубав према материјалу и намјени сваког комада.
