Akademija Podgorica

U Sabornom hramu u Podgorici održana Svetosavska akademija

U navečerje praznika Svetog Save-prvog Srpskog Arhiepiskopa i prosvetitelja, u Kripti Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici održana je svečana Svetosavska akademija.

Mitropolit AkademijaSkup vjernika, sabranih oko imena Svetog oca našeg Save, blagoslovio je Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop Cetinjski Mitropolit Crnogorsko-primorski G. Amfilohije.

Svetosavsku besjedu kazivao je g. Živojin Rakočević iz Gračanice.

U programu su učestvovali crkveni horovi, folklorni ansambli, narodni guslari, učenici vjeronauke i etno grupe.

Svetosavska besjeda Živojina Rakočevića

 

Živojin RakočevićVisokopreosvećeni mitropolite,

časni oci,

uvaženi gosti Svetoga Save,

braćo i sestre,

dame i gospodo,

 

„Dođe jedan siromašak manastiru, pa ne imajući čime darivati ćivot skine sa sebe dronjave haljine i zamota u njih jedne čađave verige koje je ponio iz svoje kolibe, pa to priloži na ćivot Svetog Save“, govori priča za koju se vjeruje da je nastala u Mileševi pod onom čuvenom freskom svetitelja. Priča dodaje kako su bogati i mićni izbacili dronjke i verige, a svetitelj jedini njih prihvatio kao istinski dar vjere i čistog srca, pa verige postadoše svete. Da li možemo povjerovati u ovu priču i njenu realnost? Jesmo li sreli toga siromaška, možemo li uopšte da prihvatimo da on postoji, imamo li čulo za njegov dar, vjerujemo li u silu nemoćnih? Kada se nad ovim, naizgled prostim primero moramo zamisliti šta bi trebalo da uradimo nad Svetim Savom, naljjsloženijom ličnošću naše istorije. Zato postoji izvesna opasnost od uopštavanja i česta nedorečenost koja ovakve izuzetne prilike može odvesti u ponavljanja poznatih stavova, činjenica ili ideja. U tom mišljenju, bilo ono naučno ili laičko, književno ili istorijsko, teološko ili običajno, nacionalno ili državno, lokalno ili opštesrpsko mi dolazimo do sebe prateći put onoga siromaška. Otkopavamo realnost zasnovanu na mikronima dobra do kojeg smo sposobni da dopremo, a to dobro – ako smo sposobni da ga prepoznamo – ima  mogućnost da nas spasava i oslobađa. Teško nam je da prihvatimo tu realnost, a upravo je reč realnost jedan od najvažnijih termina našeg vremena, i naročito našeg defragmentisanog nacionalnog, vjerskog i državnog prostora, ona nastoji da se konstituiše kao jedini entitet lišen i budućnosti i prošlosti. U njoj vidimo da Sveti Sava iz bogatstva očevog, iz savršene Studenice i blistavog Hilandara beži bosih nogu u isposnice, pa ga na Svetoj Gori – kako svedoči Teodosije – njegov otac Stefan Nemanja moli: „Pomiluj me, čedo,  srce moje biješ kamenjem koje dodiruješ nogama tvojim“; u toj prošlosti mogao je Sveti Sava da bude begunac od oca – kao mnogi od nas; stigao je, ono što mnogi ne stižemo – da bude sin; uspeo je ono što gotovo niko nije – da bude duhovni otac svome ocu. I na kraju, potpuno prirodno, dolazi onaj čuveni rastanak oca i sina, Svetog Simeona i Svetog Save, iz njega vidimo kako na najličnijem planu i jedan i drugi imaju povjerenje u vječnost i kako se ona u savršenom balansu naslanja na realnost. „Čedo moje vazljubljeno, svetlosti očiju mojih, i uteho i čuvaru starosti moje! Evo već prispe vreme našeg rastanka… A ti, čedo, ne tuguj gledajući moje razlučenje. Jer ako se ovde rastajemo, tamo ćemo se opet sastati, gde više nema rastanka“.

Nema mnogo ovakvih i ovako uspelih mesta u našoj književnosti. Sveti Sava i Stefan Prvovjenčani ostavili su tekst spremljen za vječnost, a vizantijska estetika bi ovaj poetski postupak definisala terminom nedovršena – dovršenost. S druge strane, potpuno je jasno da se rad, stvaranje, lični odnosi,  doživljaj svijeta, osjećaj moći u našoj srednjovjekovnoj literaturi, podvizi svetiteljalj, kreću prema realnoj vječnosti.

Kada je naše razumijevanje ovih kategorija u pitanju, tu se nešto kobno i fatalno dogodilo. Usled vjekova ropstva, pa radikalnog prosvetiteljstva, usled ateizma, zbog ideoloških zabluda između nas i Nemanjića stvorila se prepreka. Terminologija, alati za razumijevanje, estetika, shvatanje simbola, istočni pogled na neraščlanjeno trojstvo religije, filozofije i umjetnosti, zamijenjeni su zapadnim sistemom mišljenja. Zbog toga smo danas, u velikoj mjeri, nesposobni da čitamo mileševsku fresku Svetoga Save ispred koje je onaj siromašak položio svoje srce.

Zbog naših ograničenja u percepciji i shvatanju, mi mislimo da tim freskama, arhitekturi, filozofiji književnosti nešto nedostaje ili im učitavamo ono što nam odgovara. Ideološke prepreke su fatalno uticale na naš doživljaj svetosavlja, rodoljublja i odnosa prema drugima. Kada je 1946. prisustvovao svetosavskoj akademiji Josip Broz Tito je odlučio da bude Sveti Sava. Na svim mestima na kojima je bio Sveti Sava, pojavio se on. Prelomio je trenutak kada je, iz totalitarnog mraka, iz ćelijske pustinje zagrmio Sveti Justin Popović: „U osnovnim školama srpske zemlje Sveti Sava nema pristupa. Šta se to zbiova sa srpskim čovekom, šta se to zbiva sa nesrećnim Srbima“? On je istovremeno objavio  da je živo duhovno carstvo Svetoga Save i da je nadživjelo sve države i sisteme.

Kada je carstvo dočekalo kraj ideologije i komunizma, desilo se nešto čudno: svetitelju smo počeli praviti priredbe kakve je imao Broz, jer smo drugog iskustva, duha i kontinuiteta imali premalo i nedovoljno. Jedva smo razaznavali Svetoga Savu. U pogromu posle bombardovanja, u Prištini 1999. godine pesnikinja Darinka Jevrić i profesorica Mitra Reljić skupljale su na smetlištu, pod budnim okom britanske vojske bačene srpske knjige. Jednoga dana tu je osvanula velika lijepo ustakljena mileševska freska Svetoga Save. Podigle su je i okrenule, a s druge strane ih je pogledao portret Josipa Broza u belom odelu. Oba lika pozlaćenim nitnama spojena su u jednu celinu.

Kada smo ga mi tako razaznali, kako li su ga tek vidjeli muslimani, koji su u ne malom broju slučajeva, daleko od Sinan paljšinog ognja, gajili duboko poštovanje za svetitelja.

Prije deset godina, na prvoj svetosavskoj akademiji održanoj u Mostaru poslije 1941. godine, prišao nam je jedan starac i rekao: izvinite, ja ne pripadam ovdje, ja sam katolik i Hrvat, ali došao sam da čujem svetosavsku himnu, nisam je čuo od osnovne škole.

Kako shvatiti sve ove potrebe kada naše doba grmi zahtjevom: privatite ovu sadašnju jedinu realnost! Najnerealnije od svih vremena traži da se prihvati, i da ga prihvatimo u totalitetu današnje čudne gotovo nepostojeće stvarnosti. Stvarnost nije život, stvarnost nije vrednost, stvarnost nije istina, stvarnost je danas postala manipulativna kreacija, stvarnost je virtuelna projekcija, stvarnost je moć onih koji je proizvode, stvarnost je postistina. Šta da radimo sa Svetim Savom i našom stvarnošću? U neku ruku mi8 smo žrtve proizvođača stvarnosti, jer – proizveli su nam jezike, sklepali su nam vjere, izgradili nacije, ustanovili državnosti, često uz našu obilatu pomoć i nezasito konzumiranje realnosti. Jedno od modernih tumačenja realnosti glasi da je „realno rupa egzistencije, koja se otkriva tamo gde se pojavljuje simptom ( simptom pokazuje da negde nešto ne funkcioniše).

Teško je odgovoriti na ova pitanja jer mi proživljavamo gorku krizu realnog i vječnog i tek kada budemo uspostavili neku vrstu ravnoteže između ova dva principa možemo očekivati izvesne periode stabilnosti. Možemo se osloniti i na Savinu državu u državi koja je, ipak, preživela, iako su ga napali psi što reče Matija Bećković. Danas se u narodnom životu, u koji valjda spada i život elita, pored prirodnog i istinski pravoslavnog doživljaja svetosavlja javljaju i mnoge konture drugih mišljenja i upodobljavanja.

Jedna će reći: Nema ništa izvan Svetoga Save, on je sve što nam treba, on je jedini neponovljivi prvi izraz našega roda i nema potrebe  da imam išta izvan njega, on je sve rekao uradio i uputio. Niko sem njega i mene nije u pravu, nas dvojica smo u jedinoj istini sveta. Zatvorio sam se, ogradio sam se, izolovao sam se i šta sam uradio u tom zatvoru: pustio sam pse na Svetoga Savu!

Drugo mišljenje je, često, sadržano u sledećem: u jednoj velikoj prodavnici u kojoj nedeljom, jer tada jedino imam vremena, kupujem i pribavljam sve što mi je poitrebno ima jedna slika koju želim da vam navedem kao izraz naše neprosvećenosti i napadnosti. Ona se od promaje iz sistema za grijanje dodatno usukala i izbledela, pa je pravo čudo što portret tog mršavog starca stoji tu već godinama. Doduše, jeste zaljvučen, tamo kod kineskog alata i hrane za pse koja tako oporo i teško miriše. Prepoznao sam Svetog Savu, pozvao menadžera visokocenjenog lanca ovog svetskog brenda marketa i zamolio ga da premesti sliku, nije dobro da tu stoji da povredi nejkoga ko je ateista, nekoga ko nije naš, ili ne daj Bože nekoga, među bogatim vlasnicima pasa, koji redovno dolaze u crkvu. Svi se oni mogu uvrediti.

Slika je sklonjena a Svetog Savu su napali psi sa ovog hranilišta.

Zasuti jeftinim slikama i zatrpani prazninom kako mučno i sa stidom čitamo ličnu slobodu. Radosni i blagi mileševski Sveti Sava, sto godina kasnije u Gračanici postaće jedan od nas, gledamo se ravno u oči, na njega možemo nasloniti svoj obraz. Kada su osmanski okupatori našu najljepšu kuću koju smo ikada napravili pretvorili u konjušnicu, oči nekih svetitelja plašile su životinje i Turci su ih sastrugali. Svetog Savu nijesu dirali. Narod je ispred konjskog daha skupljao sveti prah i liječio očinji vid. Kada je Arnautin izbo oči carskoj kćerki i srpskoj kraljici, Svetoga niko nije dirao. Tri vijeka kasnije iznad ćivota knezza Stefana u Morači osvanuo je na ikoni njegov stric Sava. Na licu mu se skupila muka udavljenog patrijarha Jovana i ustanika od Banata do Hercegovine, ali u tim stisnutim očima sijevaju munje nade i slobode.

Te tvrde oči imao je i mitropolit Amfilohije kada je na Kosovu i Metohiji 1999. i 2000. godine razgrtao žar sto pedeset spaljenih crkava pod kojima je tonjao i Sveti Sava. Njegov ostavljeni i nemoćni narod pred sobom je imao malo rešenja i još manje moći, kao i danas, ali sila Božija se u nemoći pokazuje i zato uvijek računajte sa snagom poniženih i nemoćnih. Nemoćni su porazili imperije, jer njihova sila nije od ovoga svijeta. Osmijehom nas je sa smrtnoga odra prije neki dan pozdravio naš Oliver i taj osmijeh je poraz moćnih.

Nadanje je naše zakopano ne da ga sahranimo, jer se nadamo Sveti Savo, ako si mogao biti otac svome velikom i silnom ocu budi roditelj i nama, pa makar na tebe svi pse pustili! I kad toi uradimo ostaće nam nešto u rukama – ostaće sindžiri, lanci, okovi i verige. Njih ćemo, kao onaj siromašak spustiti na tvoj neznani i sveprisutni ćivot, njima ćemo, kao zalogom preumljenja i kajanja, ukrasiti naše hramove. Biće ti draža najmanja alka na tim verigama od svih mozaika, od zlata i zvuka mnogoglasnih zvona.

Na kraju Sveti Savo, sačuvajj nas od moći sopstvene i tuđe, pridrži svako djelo što smo u nemoći uradili, i šapni svima koji vjeruju: dogodine u Prizrenu!

Srećan Savindan!

Izgovoreno na svetosavskoj akademiji u sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja u Podgorici 26. januara 2018. godine

Akademija Podgorica