Проф. др Митра Рељић: “Соња је, на овом свијету, била као благи дан и чиста као дјетиња суза”
Поводом празника Сретења Господњег и сретења душе блаженог спомена вољене докторке Соње (Софије) Ракочевић са Господом нашим коме је вјерно служила цијелог свог живота, на четрдесети дан од њеног прераног упокојења, Свету литургију у мјесту њеног вјечног починка, манастиру Светог Димитрија у Сушици код Грачанице служили су Архимандрит Михаило Игуман манастира Светих Архангела и протојереј Саво Шмигић архијерејски намјесник новопазарски. За пјевницом је одговарала игуманија ове Свете обитељи мати Ирина и сестра Христина монахиња у манастиру Светог Димитрија.
Након Свете литургије сабраној породици и пријатељима које је окупила драга Соња на празник Сретења Господњег поводом свог четрдесетодневног помена, обратио се бесједом отац Саво Шмигић.
Он је, између осталог, казао да је блаженог спомена Соња живјела вјером Светог Саве у живот вјечни.
“Соња, по угледу на наше Свете претке, није живјела за себе већ за друге што је показала као доктор, педијатар служећи нашем народу. Убијеђени смо да је Соња сада у наручју свога Творца, у наручју Авраамовом гдје је Господ примио заједно са свом страдалном дјецом косовскометохијском. Најљепша су мјеста сусрета људи, мјеста сусрета човјека са Богом, сусрета са смрћу, али са смрћу која води у живот вјечни. Имајмо, као наша Соња, жртвену љубав која прашта како би имали наду да ћемо вјечно живјети“- казао је отац Саво.
Након Свете литургије на Соњином гробу, окићеном њеним топлим осмјехом са фотографије, цвијећем и снијегом четрдесетодневни помен су служили Архимандрит Михаило, отац Саво Шмигић и свештеници Александар Нашпалић и Дарко Маринковић.
И поред веома хладног времена на Соњином гробу су се окупили родбина и пријатељи уз поштовање епидемиолошких мјера.
Архимандрит Михаило је на гробу казао да смо у Соњи имали једног озбиљног друга, сестру и љекарку која је на сваки позив реаговала, чинећи све оно што смо тражили од ње.
“Чинила је и није се штедјела. И управо та њена несебична љубав и трудбено дјелање, нарочито за децу коју је неизмерно вољела, јесте оно што нас је окупило данас. Нисмо очекивали да ћемо Божић прославити овако како смо га прославили. Али Господ бира путеве, сви смо тога свјесни. Никоме од људи, који смо дио ове породице, није лако да каже да ће бити лако без Соње. Са Господом и са небеским силама и анђелима верујемо да ће и даље да нам помаже, да нам се нађе кад нам буде потребна. Нека је лака земља Соњи нашој, нека је Господ прими у Своје наручје” помолио се отац Михаило над гробом Соње Ракочевић.
У име породице говорила је професор руског језика Митра Рељић, која је једна од ријетких Срба који су и дан данас остали да живе у Приштини.
“Драга наша Соња,
Кад си нас већ окупила, не преостаје нам друго до да се тешимо што је то на данашњи дан, када се, како рече Свети Јустин Ћелијски, збио „најчудеснији догађај на овоме свету“ – први сусрет Бога са човеком.
Сретење Господње почело се прослављати у давно време још за Јустинијана, у доба када је куга односила хиљаде живота дневно. Куга најновијег века однела је и тебе. И то на Божић изјутра, уз пој Литургије, како би нас баш данас – четрдесети дан по Христовом Рођењу, дочекала овде, поред овога светог Храма, од Бога измољеног, како рече твој животни сапутник Живојин. И опет, да не би тебе, ко зна би ли и кад би се многи од нас Сушичком Светом Димитрију поклонили. Те светковинске „случајности“ које су те испраћале са овога света утврђују наше уверење да би̂ Божија воља, и то не у оном фразеолошком –смислу узречице него у смислу истинске вере и осећања да те је Он више од свих нас волео те да је Његов призив изнова био гласнији од нашег страха, стрепње и жалости.
Протеклих четрдесет дана смо се у неверици молили и, како то обично бива, кајали што смо пропустили чешћа дружења са тобом, а богме и застидели што нисмо пажљивије слушали твоју паметну реч, што ти на време нисмо честитали на однегованој култури говора, стамености и професионалности, несебичној оданости својој породици, маленим пацијентима, пријатељима и свом роду. Све мислећи да се то подразумева, или да је време пред нама, не поклонисмо се ни твом предивном гласу којим си обдарила и своју кћер и толиким другим даровима које си са собом носила.
Твоји најрођенији – Димитрије, Симонида, Живојин, Љубица, Сања, Саша највећма су – слутим – ћутали, чекали да, по шкртом признању, почну поново да дишу. Не бој се за Димитрија и Симониду, твоја одмалена причешћивана и вером крепљена чеда. Имаће ко да их научи, ако понешто за ових четрдесет дана нису и сами појмили, не да се лише бола, јер бол је наша стална свечаност, него да га, по гласу Бога у срцу, узидају у слободу сопствене личности и достојанствено носе кроз живот. Таман онако како си их својим примером учила.
Од твог одласка, признајем, заболи релативизација херојства, безмало као и злочинства. Ако међу преживелим лекарима и има хероја, а знамо да их има, такође знамо – највећи међу њима пали су у исцрпљујућој борби за спас других. Један од тих хероја који нису умели да одступе си и ти, драга наша Соња. Твој мушки пад без ропца само је круна херојства које си исказивала у борби за здравље, достојанство и слободу сваког мушкарца и жене, старца и детета на нашој светој и заветној земљи. И ваља рећи – баш као онај млађани руски војник и поета Захар Городијски – пала си унапред а не уназад, па запамтити да ће 158 сантиметара косовскометохијске слободе, кад је дочекамо, бити урачунато и у твој пад.
Остаје нам утешно сазнање да си после опаке болести напокон оздравила и да твоје тело данас и овде мирно почива. А твоја душа, верујем, горе је међу девојачким, негде уз Свету новомученицу Босиљку Пасјанску, твоју Поморавку. Јер, на овом си свету била као благи дан и чиста као детиња суза“- казала је професор Митра Рељић која се у име породице обратила сабранима на Соњином гробу.
Др Соња Ракочевић (47) упокојила се након једномјесечне борбе са коронавирусом. Лечење је започела у ковид болници у Лапљем Селу, да би је након погоршаног здравственог стања овдашњи лекари упутили у КБЦ Косовска Митровица, а потом и у Београд.
Рођена је у Косовској Каменици 31. јула 1973. године, гдје је завршила основну школу. Средњу Медицинску је похађала у Лесковцу, а Медицински факултет у Приштини.
Докторка Соња, супруга нашег брата књижевника и новинара Живојина Ракочевића, иза себе је оставила сина Димитрија и ћерку Симониду, али и бројну дјецу коју је лијечила на централном Косову.
С организацијом Светог Јована Милостивог обилазила је и лијечила старе и болесне у изолованим срединама на Косову. Као сарадница италијанске организације „Пријатељи Дечана“ путем које је слала малишане из српских средина на лијечење у Италију.
Напаћена Косовска земља остала је без још једног хероја. Небеска Србија добила је звијезду да сија и штити њено вољено Косово и Метохију. Жртва је основа свијета и љубави. Соња се дјеци Косова принијела на жртву. Да се и ми трудимо да је не жалостимо својом тугом јер она је свој Косовски завјет испунила.
Вјечан спомен и Царство небеско Соњи.
Догодине на слободном, васкрслом Косову.
На тонским записима и фотографијама благодаримо сестри Оливери Радић новинару и професору из Ораховца
Слободанка Грдинић
