У оквиру манифестације “Дани Митрополита Амфилохија”, која се од 27. октобра одржава у Подгорици и на Цетињу, вечерас, 1. новембра, одржана је трибина на тему: “Утицај Његошевог дјела на Митрополита Амфилохија”, на којој су говорили Епископ пакрачки и славонски г. Јован, др Синиша Јелушић и мр Милорад Дурутовић.

Као и претходне трибине, и ова је одржана у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, са почетком у 19 часова, а модератор програма био је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.

Отац Гојко је увео све присутне у последње вече манифестације, речима да ова тема сублимира теме свих претходних вечери.

Преосвећени Епископ Јован је уводно слово почео ријечима: “Не знам колико ће се овај побожни и званични увод сложити са оним што ћу ја имати да кажем на ову тему, а тема је пјесништво Митрополита Амфилохија у контексту савремене свјетске умјетности.”

Владика је подсјетио на филм Вима Вендерса “Алиса у градовима”, рекавши да је тај филм је снимљен седамдесетих година, ако се не варам, по сценариу Хандкеовом и предочава онај контекст у коме је настала ова збирка која, мање-више, садржи у себи све оно што је Митрополит Амфилохије написао од поезије. Он је такође изнио да је основна теза његовог предавања та да поезија Митрополита Амфилохија потпуно спада у токове савремене европске умјетности 70-их и 80-их година, више 80-их година, а да само тематски и својим субјектом, оним о чему пише, дјелимично спада у класичан ток српске поезије.

”Једна од особина те поезије и уметности тога времена представља одређени номадизам или у најмању руку путовање. Ми немамо много збирки поезије које се баве путовањем, које описују путовање и ово је једна од тих збирки која је сва о путовању, почев од својих тема, градова и места у којима је писан, у оној зачуђености тог пута, јер овај овдје писац је прије свега путник. Он путује од Џакарте, преко европских градова, преко Црне Горе, од Шавника до Цетиња, и ово су записи некога ко гледа кроз авионски прозор, ко гледа кроз прозор железничке композиције, ко гледа кроз прозор аутомобила”, појаснио је Владика Јован.

Владика Јован је рекао да су и дјела Митрополита Амфилохија, а и Његошева дјела слична по томе што се не ослањају на постојеће форме, или било који строго омеђени дискурс: ”Његош је, са свим формама којима се он бавио, експлозија у српској књижевности, али поготово у делу једног црквеног човека. Исто тако и она вендерсовска путописна поезија Митрополита Амфилохија јесте суштински једна потпуно неочекивана, мало и незвана форма, али будимо искрени, и када се Достојевски појавио, није њега баш црквена јавност у Русији дочекала са највећих разумевањем.”

”Ни Његоша ни Амфилохија у камен свога времена се сатерати не могу. И морају се разматрати у много ширем контексту него што је то контекст такозваног канона, било националног, било црквеног, било каквог другог, нити се у том канону могу разумети”, нагласио је Владика.

Епископ Јован пакрачко-свавонски се, на крају вечери, осврнуо на тзв ”партизанску књижевност”, говорећи о молитви код Ћопића и других писаца тога периода. Такође се осврнуо на Митрополитово предавање о Егзиперијевом Малом принцу, које је остало сачувано захваљујући оцу Григорију са Старчеве Горице са Скадарског језера, а за сам крај, говорио је стихове пјесника Алеша Дебелјака:Умрећеш неисцрпивши све облике стварности,

Нећеш зажалити, не претвараш се,

Уметност лутања није ти страна.

Устрајаћеш у распуклинама времена, осматрајући површину мора којим си сто пута пловио.

Мр Милорад Дурутовић је на питање оца Гојка колико су данас актуелни Његош и Митрополит Амфилохије, прво нагласио да је ово сусретање наша духовна обавеза, као и да довршимо “кров наше духовности”. ”Упамћено је како је године 1925. Свети Владика Николај на врху Ловћена рекао „Ево нас на крову српске државе, на кољена Ваше Величанство“. Краљ Александар је клекнуо на кољена, а ми тек треба да то заслужимо”, рекао је.

“Тема вечерашњег разговора на неки начин дјелује очигледно и саморазумљиво”, рекао је и нагласио да заправо долазимо до потпуно супротног, да је питање може ли се на ову тему говорити без једног мултидисциплинарног научног скупа. Он је маркирао неколико смјерова из којих можемо са више пажње да испитамо природу овог духовног и интелектуалног својства.

Дурутовић је нагласио да нема сумње да данашња и не само данашња, већ и нека будућа Црна Гора, без Његоша не би била могућа, осим као наказна творевина што у нашем вијеку нико није јасније увидио од Митрополита Амфилохија, стога је сваки свој молитвени дах, свако своје слово изговорено, или написано, смисилио као инвокацију, као зазивање, и дозивање Владике Његоша.

“Владика Амфилохије и Његош јесу носећи стубови нашег православног и националног интегрализма”, нагласио је Милорад Дурутовић.

”Митрополит Амфилохије, не само да је уживио страст за истином, чежњу за правдом, већ је пошао и корак даље, знајући да онај што је вођен искром божанственом боље од нас самих зна, ко смо и какви смо били као што је могао предвидјети, будући да је савременији од нас самих, у шта се можемо преметнути, како наизад можемо и нестати”, такође је указао.

Мр Милорад Дурутовић је рекао да, када се најзад живот из црквених храмова почео изливати по улицама и трговима, као сама реализација епифаније, када су српски свештеници почели да бесједе, учено и богоугодно као да слушамо старозавјетне пророке, почели смо да разумијевамо смисао градитељства као што га је прије неколико деценија подузео Митрополит Амфилохије. ”Знао је добро овај градитељ духа, да зидање, да обнова храмова, почиње изнутра, из саме суштине градитељства”, додао је.

Др Синиша Јелушић је подсјетио да ове године обиљежавамо два вијека Достојевског, те да није згорега поменути и ово име, чијим дјелима је Митрополит Амфилохије био дубоко потресен током студентских дана, али вечерашње усмјерење је свакако на Његоша, којим је Митрополит био потпуно испуњен до последњег дана.

Он је нагласио да не може да се говори о утицају Његоша, да то није довољно прецизан термин, јер се овдје ради о једној егзистенцијалној идентификацији. “У многим случајевима, Митрополит постаје сам Његош”, рекао је и додао да се и у самом језику моу пронаћи дубинске аналогије међу њима двојцом.

Др Јелушић је подсјетио и на Митрополитове ријечи да је нама данас Његош битан ништа мање, ако не и више него у прошлости. “То су ријечи које треба прихватити са највећом озбиљношћу и покушати их промислити. Због тога има смисла питати што је то оно одлучујуће у Његошу за данас чиме се са Његошевим подстреком имао суочити Митрополит”, рекао је и додао да је познато да Његош има пророчко осјећање Косова прије свега, као и свеукупног збивања свога времена.

”Најдубља анализа пјесничке апофатике дата је у краткој пјесми Његошевој ”Црногорац Свемогућем Богу”, а такође врло оригинално, ново и изузетно дубинско тумачење пјесме која је посвећена Љуби Штуру, у којој је Митрополит Амфилохије показао највеће домете у тумачењу метафизичких димензија (ријеч је о хришћанској метафизици), једне књижевне творевине”, запазио је професор Јелушић.

Професор је указао на везу Митрополита и Његоша која је у смислу праксе отјеловила и врхуни у самом чину литија: ”У литијама је ова луча која је затамњена засијала својим пуним сјајем и то се догодило у Црној Гори и има планетарни значај, јер се то нигдје друго није догодило.”

”Знам колико су Руси завидјели народу који је у толиком броју излазио у Црној Гори, да се може рећи да је то онај моменат кад се луча ослобађа своје обузетости тамом и да је она у том моменту, руковођена управо Митрополитом, у овом Његошевом смислу засијала пуним сјајем. То је дио који ми је недостајао и који ми је било стало да кажем”, додао је.

За крај свог излагања, професор Јелушић је указао на став Павла Флоренског, који се поклапа са ријечју Митрополита Амфилохија, а то је да од свих философских доказа постојања Бога, најубједљивије звучи онај који се и не спомиње у уџбеницима, а приближно се може формулисати овим закључком: ”Постоји Тројица Андреја Рубљова, према томе постоји Бог.“

”Сада направите везу и можете одмах рећи: „Постоји Луча микрокозма, постоји Његош, дакле постоји Бог“ и ту је поптуно поклапање са становиштем Митрополитовим, становишта грчке патристике и ове потоње велике руске религиозне мисли”, закључио је професор.

Тијана Лекић

фото: Лазар Шћекић