Manastir

Свеће и цвет у олтару срушеног манастира Долац (Фото Ж. Ракочевић)

Васкрс утрнулог света

Етничка изолованост, страх од другога и формирање гета већ 20 година су начин живота и модел опстанка за Србе на Космету

“Сада, када треба да сачувамо једни друге и себе саме, наш народ протестује, јер не може да дође у цркву. Ми треба да се чувамо како црква не би била та која би, сада, изазивала неко искушење. Нико нас не може одвојити од молитве у срцу и души у свом дому”, рекла је игуманија Пећке Патријаршије мати Харитина за Радио „Светигору” са Цетиња.

Пандемија вируса корона ставила је простор Косова и Метохије у готово савршену изолацију. Етничка изолованост, страх од другога и формирање гета већ двадесет година постали су српски начин живота и модел опстанка. Док хришћански свет и цела планета дочекују најусамљенији Васкрс у историји, Срби на Косову и Метохији су двоструко усамљенији. Како је овде било у прошлости када су се појављивале овакве или сличне болести?  Подељени и закрвљени светови Турака, Срба и Албанаца само што нису заратили 1911. године. Све је било спремно за Први балкански рат, али је на историјску сцену, пре њих и оружја, ступила колера и чекало се да каже своју реч. Турске власти су радиле, готово исто, што и ове данас: ограничиле кретање, ставиле у карантин, забраниле да се једе сирово воће и поврће… Креч, карбон и лизол били су данашњи асепсол, алкохол и хлор. У Пећи је, чини се, било најгоре. Писац и сведок Петар Д. Петровић каже: „Ово Турци јуначки подносе. Али видевши како Срби пију ракију почеше и они пити, па и неки који никада нису пили. Неста коњака у вароши”. Ко је имао кућу на селу бежао је тамо. Онда се пећки паша присетио чудотворне иконе Богородице Пећке која се налази у Пећкој патријаршији и затражио помоћ. У суботу је било седамдесет мртвих, а прота Спаса је са иконом и народом, у недељу после литургије, кренуо кроз Пећ. Чудо се догодило и Турцима и Србима и Албанцима.

Петнаест дана пред овогодишњи Васкрс игуманија Харитина узела је исту икону и кренула заједно са својим сестрама у литију око зидина Пећке патријаршије. Ишла је Богородица и видела зид и бодљикаву жицу. У град Пећ сада није имао ко да је позове, а почетком ове године једна светска невидљива пошаст затворила је и Албанце у своје домове, градове и насеља. Страх и свест да њихов здравствени систем, успостављен након 1999. године, никада није задовољио ни основне потребе, муњевито је у куће затворио албанско становништво. Док гледају борбу око власти и моћи, чекају да се догоди чудо и да болест прође. Медицински факултет у Приштини у шали се због непотизма зове институт за мајку и дете. Зато се сада, са највећим интересовањем гледа преко границе гета у којима живе Срби и њихови лекари. Данас више него икад недостају протеране комшије, траже се њихови контакти иако се већ 20 година мисли да је са њима заувек завршено.

Baka Kata
Бака Ката Петанић испред свог дома у Петричу у Метохији (Фото Ж. Ракочевић)

Свет се скупио у себе и крије се, а показало се као правило да болест напада управо у периодима велике људске моћи и доминације једне силе и стране. Моћну комунистичку Југославију, предвођену највећим сином њених народа и народности, до темеља је потресао у марту 1972. године један вирус пристигао са хаџилука из Меке. Била је то вариола вера.

О њој сведочи Милорад Глигоријевић из Ђаковице, данас избеглица у Чајетини, у другом животном карантину. На питање има ли сличности он одговара:

„Не, бре! Војни доктори су нас ставили у карантин. Тог дана кад смо чули за заразу, увече је био пун корзо у Ђаковици. Испаде, да и они што никада нису шетали, пожелеше да их неко види.”

Сећа се Милорад болне вакцине и села Дамјане и Ратковац, потпуно изолованих од света, као и да су се у том карантину много размазили и тражили да пуше „кент”. Данас је пусто корзо и у Пећи и у Ђаковици, чека се да болест прође и да се настави живот по старом. У градске цркве овог Васкрса неће отићи ниједан Србин. Остале су њихове иконе и вера да ће учинити чуда.

Уз подршку Хуманитарне организације „Мајка девет Југовића”, која и ових месеци, потпуне и двоструке изолације, храни хиљаде гладних, игуман Светих архангела код Призрена, архимандрит Михаило, обилази сироте призренске старце и оставља им помоћ. Са прага старе накривљене капије испраћа га једна призренска госпођа, сигурна да јој је уочи овог Васкрса само Бог помогао. Васкрс изолованих остављених и заборављених овде је нормално и природно стање, па нико од бриге и посета већ одавно не прави никакве велике догађаје. Општина Клина је у потпуном карантину, из ње се не може изаћи и у њу се не може ући. На самом њеном ободу, поред магистралног пута Приштина–Пећ, налази се Манастир Долац и спаљено српско село истог имена. Палимо свеће на месту олтара, из рушевина штрчи гвожђе налик удици. Остаци белих догорелих белих свећа говоре да овде дођу и Албанци да се помоле Богу.  Манастир из 14. века са три слоја живописа. Најстарији је настао одмах иза Косовске битке. Био је ту ретки портрет Лазара Четвородневног, то је онај Лазар што га је Господ оживео четири дана након смрти и тако најавио Велику седмицу свога страдања и васкрсења. Васкрсли Лазар се често приказује како на позив Христа излази из гроба, али је код нас мало портрета који га приказују као кипарског епископа.

Iguman
Игуман Михаило дели помоћ уочи Васкрса у Призрену (Фото Епархија рашко-призренска)

„Света Петка и Свети Лазар, иако истрвених лица, чували су племенитост лаког основног цртежа, постављеног снажним окерним и сивим тоновима на кречној подлози”, каже академик Гојко Суботић. Овај портрет Светог Лазара и његов настанак може се повезати и са ликом српског кнеза Лазара који је пострадао непосредно пре сликања ове фреске.

Све до 1999. године ту се за Васкрс одржавао велики народни сабор, а данас из рушевина израњају бледе боје, круне се и распадају под кишом и невременом последњи остаци ове истакнуте уметности. Са комплекса опасаног великим зидовима виде се греде уништеног села Долац. Из неколико димњака типских повратничких кућица излази дим. Изрованим, макадамским путем спуштамо се кроз клисуру у село које се помиње још 1198. године у повељама Симеона Немање. Овај пут није обухваћен карантином. У Долац су се вратили људи чија су лица, као она фреска, истрвена од дугог избеглиштва и живота у непрестаној опрезности, зато и неће да им се помињу имена. Важније им је да покажу сваки камен који чува успомену на векове и дугу историју. Осећа се сигурност да ће оно што је претворено у прах и пепео моћи да се обнови, макар колико и њихов тешки и изоловани живот. Донели смо им нешто лекова, највише оних за повишени притисак. Кажу да их је корона преполовила. Пола је остало у централној Србији, али они су мала заједница, радоваће се Васкрсу. Седам километара даље, у селу Петрич према Пећи, поред самог пута, живи бака Ката Петанић. Сама, са погледом на срушену Цркву Свете Тројице. Излази из кућице у уредно двориште пуно младих воћака и живине. Носи маску на лицу, има висок притисак, не може да набави лек који је престао да се производи у „Хемофарму” кад је ударила корона.

„Нагрдили су ми шуму ових дана. Чула сам две моторне тестере, позвала полицију, звала комшије католике да одемо тамо”, каже старица Ката и показује руком на велике храстове забране који се виде иза цркве.

Враћа се на праг свог дома и показује сломљене шарке на вратима која не може да закључа. Ноћу их секиром подупире и затварa. Поред довратника је табла са знаком Европске уније. Поздрављамо се и честитамо Васкрс, који ће у овај топли дом доћи и када се склони она секира која га затвара.

„Свет је утрнуо, јер сваком виси мач смрти над главом”, записао је пророчку реченицу Петар Д. Петровић у оном давном опису колере. Данас је цео свет утрнуо и чека чудо.

Извор: Политика