У рубрици “Записи из старе штампе” представљамо вам занимљиве текстове из старе црквене штампе и периодике и богословских и других листова и часописа.
У трећем прилогу рубрике “Записи из старе штампе”, можете прочитати текст „Скрнављење манастира Ждребаоника“, који је записан у листу „Глас Црногорца“ број 15 од 2. маја 1942. године, на 8. страни.
Скрнављење ман. Ждребаоника од стране комуниста (1941)
До прије пола године свакога јутра у рану зору и у вече, са високог торња манастира Ждребаоника, Немањића задужбине, на лијевој обали р. Зете према Даниловом граду, велико звоно је оглашавало јутарњу и вечерњу и позивао на молитву Богу, православни свијет. Неђељом и празниксм, долазио је народ из околних села и вароши, те поклоници из разних крајева Црне Горе, да се поклоне моштима св. Арсеније, које су ту почивале и, да послије службе божје по неколико сати проведу у љепотама манастирске шуме, међу старим храстовима и новим боровима, цвијећњацима, ливадама и др. манастирским љепотама.
Пола године дана умукнула су звона са торња ман. Ждребаоника, зато што су партизани — комунисти, рушиоци народних светиња, изнијели тешки митраљез и намјестили на врху торња под сама звона. Када је то виђела окупаторска војска, обасула је манастир и његове зграде као и околину, са топовима свих калибра из Данилова града.
8. марта националистичке трупе г. Баја Станишића: Подгорички батаљон под командом јунака данашњих дана г. Мајора Реље Пилетића, 2 чете Павковићског батаљона и Даниловградска чета, ослободиле су ман. Ждребаоник, такође села: Секулиће, Горицу и Међице, од комунисткчке немани. Истога дана се на врху манастирског торња залепршала националистичка застава и једновремено забрујала звона.
Све манастирске зграде су порушене, у авлији и околини зјапе рупе од тешких топовских граната, све дрвеће око манастира су скресана од граната, сам манастир није много оштећен топовским метцима, торањ није повријеђен.
Изглед унутрашњости цркве је страшан, тако страшан, да се крв у жилама леди, онога ко поштује светиње. Одмах са улаза у цркву на лијеву страну пада у око велика гомила пепела и угарака, гдје су комунистички зликовци лежили ватру, одакле су се смењивали стражари на митраљез и пролазили уза степенице на пијевницу а са ове степеницама терња до под звона, гдје је био смјештен митраљез. Све црквене књиге су избуцане и комади одбучака бачени широм цркве и око ње. У цркви нема нигдје крста, полијелеја, свијећњака, кадионице или ма какве вредеће ствари. Све иконе су полупане, а многе побацане у доњој околини манастира по плотовима, само двије-три стоје у горњем дијелу иконостаса, које, рекао бих, попријеко нас гледају и прекоравају. На два мјеста у цркви изваљене су велике плоче из црвене салиџи, такође и у олтару. Сигурно зликовци су мислили, да је ту нешто вриједно закопано.
Ћивот са моштима св. Арсеније ваљда је калуђер управитељ манастира раније пренио у цркву код Јеленка.
Уопште изглед цркве више личи на обичну пећину, него на Божји храм.
У прву неђељу послије ослобсђења ман. Ждребаоника од комунистичке некрсти, четири свештеника, који су се налазили у националистичким редовима, одржали су службу, пошто су претходно донијели свештеничка одјенија и др. што је потребно за служење литургије, из цркве св. Текле у Даниловом граду. Црква и авлија је била дупке пуна официра и војника националиста и, када је свештеник са царских двери огласио литурђију са: „Благословено царство………“ а истовремено забрујала 3 манастирска звона, ока није било које није засузило.
Поред овако јасних чињеница, које илуструју недјела комунистичке губе, а да не говоримо о „Псећем Гробљу“ јамама, понорницама и шкриповима, у којима су послије убијства, па и живе, најбоље наше људе зликовци бацали да би сакрили своја крволоштва, чак жене и дјевојке, о запаљеним и опљачканим домовима, које су скорих дана извршени — зар има још неко ко оклијева, да узме пушку и да гони и убија ове крволоке, такви су или симпатизери ових крволока, или страшљиве кукавице. Први су опасни исто као они у шуми, али нека упамте, доћи ће ред и на њих. Има и таквих, а нарочито у варошима који националистички покрет називају „братоубилачки рат“ а зар не знају изреку највећег југословенског геније Његоша, гдје у Горском Вијеецу каже: „Зло чинитн од зла бранећи се, ту злочинства нема никаквога” а страшљивци и кукавице, зар не знају изреку, опет у Горском вијенцу: „Страх животу образ каља често.”
+++
(Приредио Александар Вујовић,
професор Богословије Светог Петра Цетињског
и уредник Катихетског програма Радио Светигоре)
