Мати Теоктиста – Божур
А видите онај цвет-божур. Они кажу то је мак, а ми на Косову и Метохији кажемо да је Божур. Кад га узете у руку и раширите латице добијете оргинал крст, и само кад узмете у руку лист по лист, оно крв капље.
“Од Мати треба што што више чути и записати, требаће некад за њено житије. Он је Света жена“-блаженопочивши Митрополит Амфилохије.
Заупокојену литургију игуманији манастира Успења Пресвете Богородице у Ђаковици мати Теоктисти, служио је Епископ рашко- призренски г. Теодосије, уз саслужење Епископа новобрдског г. Илариона, викара Патријарха Порфирија и двадесет и два свештенослужитеља из Епархија рашко призренске и нишке а у присуству верника који су пристигли из разних делова Косова и Метохије и других делова Србије и Црне Горе. Велики број монаха и монахиња је појао молитве на опелу које је уследило по завршетку Литургије.
Беседу по прочитаном Јеванђељу је изговорио владика Теодосије који је говорио о мати Теоктисти и њеном животу целом посвећеном Богу и ближњима. Започео је владика своју беседу речима: “Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти је припремљено место покоја”.
У порти пред гробом мати Теоктисте сабранима се обратио њен дугогодишњи духовник протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић.
Дана 4. септембра 2023. године, након дуже и тешке болести, уснула је тихо у Господу високопреподобна мати Теоктиста (Кастратовић), игуманија манастира Успења Пресвете Богородице у Ђаковици.
У мартовском погрому 2004. године стара црква Пресвете Богородице и парохијска кућа у којој су сестра Полексија и четири преостале српске старице живеле потпуно су уништени. Старице је КФОР евакуисао у Високе Дечане, где су живеле заједно са дечанским братством у свакодневној молитви и раду. Из манастира Дечани су се након пет година, 26. априла 2009. године опет вратиле у Ђаковицу, у обновљену парохијску кућу. У међувремену је започела и обнова храма који је потпуно завршен 2011. године трудом и залагањем Епископа Теодосија, који је водио процес обнове порушених светиња.
Мати Теоктиста, рођена је 12. јула 1936. године у ђаковичком селу Битеш од оца Павића и мајке Милице. Била је најмлађе од шесторо деце побожне породице Кастратовић. На крштењу, у храму, који ће скоро после осам деценија постати манастир њеног покајања, од кума црквењака добија име Полексија.
Непосредно по избијању II светског рата, њена породица прелази у село Загорје у беранском крају, гдје сестра Полексија (Пољка) завршава четворогодишњу основну школу, а затим и осмогодишњу у Беранама.
Гимназију са малом матуром завршава у Пећи, док је више разреде и велику матуру полагала у Вишеграду. Након тога у Тузли похађа тромесечни педагошки течај и седсм година ради као учитељица у Босни и Херцеговини. По повратку на Косово и Метохију одлази у Призрен и у међувремену ванредно завршивши Педагошку академију, наредних петнаест година ради као учитељица у околним школама Призренског округа. У том периоду, три године је радила у албанској школи у драгашком селу Бродосавце, предајући српски језик албанској деци.
Након двадесет и две године учитељског посла добија отказ, пошто није желела да се учлани у Комунистичку партију, бирајући Цркву и небеско пре земаљског. Тада дјева Христова Полексија с благословом блаженопочившег Патријарха Павла, тадашњег Епископа рашко-призренског, долази да живи при храму Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, код својих кумова. Ту остаје посвећена Пресветој Богородици, која ју је молитвено крепила, наредне четири деценије, молећи се Богу, звонећи и чувајући светињу. Сестра Пољка је до касних сати у тишини бдила у цркви, узносећи своје молитве Пресветој Богородици и Светом Николају. Посебно је водила бригу да црквена звона редовно звоне јет је за њу то био знак да црква живи и да и даље постоје православне душе хришћанске у Ђаковици.
Од малена је Пољка, каквом је памте и Срби и Албанци, знала за Христа и причешћивала се Светим Тајнама куда год би је живот и њен животни позив водио. Од Косова и Метохије, преко Црне Горе и Босне, па назад до Призрена и Ђаковице. Светотајинском животу покајању и исповести поучавала се од тадашњег ректора Призренске богословије, протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, њеног првог духовника, који се дуго бринуо о ђаковичкој парохији. Отац Милутин окупљао је народ и децу која су певала у храму. Кад год је могла, сестра Пољка је хитала и у Мушутиште, желећи од своје младостимонашки живот и саветујући се са чувеном мати Иларијом, игуманијом Манастира Свете Тројице.
Тешке године рата на Косову и Метохији 1998-1999, као и послератне године провела је уз своју цркву у Ђаковици у којој је пружала уточиште невољницима, храбрила народ, молила се уз сузе Богу да сачува народ и њен храм. У то време јој се придружило још пет старијих жена Српкиња из Ђаковице које су молитвено, под заштитом италијанског КФОР-а живеле при храму у Ђаковици, подносећи многе невоље и опасности. Живеле су у малој и трошној парохијској кући, благодарећи Господу и дочекујући све који су је посећивали са радошћу и надом да ће се вратити њен прогнани народ. О старицама се бринуо тадашњи дечански игуман, а сада Епископ рашко-призренски Теодосије са својом братијом, као и блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који је често долазио на Косово и Метохију да охрабри народ и посети „баке у Ђаковици“ како их је народ од миља прозвао и упамтио.
Поново је зазвонило звоно ђаковичке цркве, поново су се служиле свете Литургије и читале редовне молитве, а сестра Пољка хитала је прва на молитву не штедећи снагу, служећи Богу свим својим срцем.
Исте године, након освештања храма које су 25. септембра чинодејствовали блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ рашко-призренски Теодосије, благословом владике Теодосија црквени комплекс је проглашен Манастиром Успења Пресвете Богородице, а прве постриженице ове светиње, руком Митрополита Амфилохија, биле су старица Полексија Кастратовић, која је добила име по Преподобној Теоктисти Пароској и сестра Ружица Спајић, монахиња Јоаникија, која се недуго пре тога била придружила сестринству у Ђаковици. Преподобна монахиња Теоктиста истог дана назначена је за игуманију манастира. Владика и дечанско братство наставило је да се брине о овој светињи, а често су у храму служили и свештенослужитељи из Призренске богословије.
Од тада па до врмена њеног блаженог упокојења остала је у својој вољеној Ђаковици, посвећена молитви и труду око храма. Често је са сестрама долазила на службе у Високе Дечане и друге наше светиње учествујући активно у богослужбеном животу наше Епархије. Верници из Ђаковице никада је нису заборавили без обзира на живот у даљини након послератног прогонства, па су је често обилазили и учествовали у манастирским славама. Молитвено је мати Теоктиста испратила старице које су у послератним годинама постепено одлазиле Господу: Драгицу, Наду, Љубицу, Белку (Јелу) и Васиљку (Васку).
Довршивши Богом јој поверени подвиг одржавања неугасивог кандила вере у Ђаковици, свакодневно се причешћујући током последња три месеца свог овоземаљског живота, упокојила се ова од Бога призвана дјева Христова дана 4. септембра 2023. године. Својим духовним ликом, подвигом, љубављу, вером и молитвом оставила је неизбрисив траг у душама свих оних који су имали част да је познају и уписала се за време свог земаљског живота у вечну књигу живота Христа Спаситеља, коме је посветила цео свој живот.
Свету заупокојену Литургију, у среду, 6. септембра, са почетком у 9 часова служиће Епископ рашко-призренски Теодосије. У наставку Свете Литургије биће служено опело, након чега ће тело високопреподобне мати Теоктисте бити сахрањено у порти манастира у Ђаковици.
Вечан јој помен и Царство Небеско!
У емисији преносимо и текст књижевника и новинара Живојина Ракочевића предсједника Удружења новинара Србије директора Дома културе у Грачаници који је објавио лист ,,Политику“ а који носи назив:
“Била је украс православне Ђаковице“.
Преносимо и дио разговора о градњи цркве у Ђаковици који је 2016. године са мати Теоктистом снимила сестра Оливера Радић новинар и професор из Ораховца, благодарећи којој и преносимо тонске записе бесједа са опијела мати Теоктисти.
