Stjepan Tomasevic

Љетопис, 1. април 2019

Име: Ljetopis 01.04.2019 (1459 Stefan Tomasevic, 1995 Cecenija); Опис: Љетопис, 1. април Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 1. априла 1459. године вјенчали су се посљедњи босански краљ и краљица, Стефан Томашевић и Јелена Бранковић (Мара).

Stjepan TomasevicСтефан Томашевић је био последњи краљ Босне и последњи деспот Србије. Његова владавина у обије земље прекинута је османским освајањем, а његово погубљење се сматра тренутком пада Босне под османску власт.

Био је син краља Стефана Томаша а брак је склопљен како би Стефан Томашевић преко ње добио право на српску деспотовину, а брачне преговоре водили су Марина мајка, тада већ удовица, и краљ Стефан Томаш који обзнањује:

„Сада обзнањујем вашу јасност, да је мој прељубљени син, свијетли Стефан, на осмицу иза Васкрса узео за жену кћер некадашњега деспота Лазара, те је преузео читаво његово владање у Угарској и Рашкој, у колико је Турци нијесу још освојили; уз то је по прејасном краљу угарском Матијашу учињен деспотом на мјесто свога покојнога таста Лазара, и то сложном вољом свих Рашана“.

Међутим, исте године је Османско царство освојило остатак српске државе, те су се Стефан Томашевић и Мара склонили на двор његовог оца.

Стефан Томашевић је дошао на власт у Босни након очеве смрти 1461. године. Будући да су Османлије све више надирали, нови се краљ помирио с херцегом Стјепаном и писмено молио европске владаре да му помогну у одбрани Босне. Стефан Томашевић је признавао превласт угарског краља Матије Корвина, надајући се обећаној помоћи. Зато је отказао султану плаћање данка. На почетку 1463. године обратио се опет Млецима упозоравајући их да Османлије намјеравају тога љета заузети сву Босну, а да ће након тога запријетити и млетачким посједима у Далмацији.

Велика османлијска војска под вођством Мехмеда II окупила се у прољеће 1463. године у Адрианопољу (Једрење) и кренула на Босну. Краљ је побјегао из краљевског града Бобовца, који је без отпора предао заповједник Радак. Стефан се најприје склонио у Јајце, а онда у утврђени град Кључ на Сани. Ту се Мехмет-паша Анђелковић писмено и под заклетвом обвезао да ће му поштеђети живот и пустити да слободно иде гдје жели ако преда град. Кад се након преговора предао, заробио га је и одвео султану Мехмеду у Јајце, који га је натјерао да потпише наредбу свим заповједницима да предају градове Турцима. Уједно је султан Мехмедову заклетву прогласио неважећом и у свом табору пред Јајцем наредио да се погуби краљ, његов стриц Радивоје и много босанске властеле. Тако је смрћу посљедњег босанског краља Босна изгубила своју самосталност и постала турски Босански санџак.

 

  • На данашњи дан, 1. априла 1995. године четири мјесеца послије уласка у Чеченију руске трупе из свих већих мјеста истјерале су чеченске исламске сепаратисте.

CecenijaЧеченија република на југу европског дијела Русије, 15 600 км², на југу обухвата сјеверне обронке Великога Кавказа које од Ногајске степе на сјеверу одвајају долине ријеке Терек и њена притока Сунже. У вегетацији преовладава степа и ниска шума. Клима је претежно континентална. Главни град Грозни. Развијено је виноградарство, воћарство и повртларство. Јужни дио, планинско подручје Великога Кавказа, сточарски је крај. Главна је привредна грана производња и прерада нафте. Знатно значење имају хемијска, металопрерађивачка, дрвна и прехрамбена индустрија и машиноградња. Индустрија је претрпјела знатна разарања у чеченско‑руском сукобу 1990‑их. Чеченија има велики саобраћајни значај, преко ње пролазе друмски и жељезнички саобраћај између Азербајџана и Дагестана (Русија) и нафтовод Баку (Азербајџан) – Новоросијск (Црно море).

Од давнине су подручје Чеченије насељавала племена која нијесу успјела да створе државу. Уочи распада Совјетског Савеза опозиционе странке окупиле су се у Чеченском националном конгресу као покрету за независност. Конгрес је крајем 1990. године изабрао извршни комитет са предсједником Џохаром Дудајевом, који је побиједио на предсједничким изборима и прогласио независност Чеченске Републике 1991. године. Москва је помогла проруску опозицију, углавном организовану на сјеверу, као и одвајање Ингушетије, а Дудајев је покушао да ослаби руски утицај стварањем савеза земаља сјеверног Кавказа. Унутрашње сукобе Дудајев је мислио да ријеши распуштањем парламента и увођењем ванредног стања. Војно-политичке супротстављености прерасле су у грађански рат па је крајем 1994. године интервенисала руска војска, која је заузела Грозни. Москва је покушала да успостави проруску власт, спријечи регионалне сепаратизме и снажење ислама и очување геополитичке позиције на Кавказу. Након великих разарања руске су снаге до половине 1995. године надзирале већину Чеченије. Након погибије Дудајева, на изборима 1997. године побиједио је Аслан Масхадов, главни чеченски војни командант. Споразумом с Русијом Чеченија је добила велику политичку аутономију и економску самосталност. Сукоби између различитих војно-политичких група обновили су се средином 1998. године. Парламент је распуштен а Москва је поновно интервенисала у 1999. године. Ратни сукоби су завршени поновним успостављањем руских институција у Грозном и цијелој Чеченији.